Nakon sedam godina od početka pristupnih pregovora sa EU, Srbija nije ni blizu članstva, umesto da se ubrza, proces evropskih integracija se usporio. Prethodna godina ostaće upamćena kao godina u kojoj Srbija nije otvorila nijedno pregovaračko poglavlje. Pored toga, Srbija je po prvi put nakon demokratskih promena od strane Fridom hausa okarakterisana kao neslobodna država, izborni proces odvijao se bez učešća relevantnih opozicionih partija, a kako su pokazali brojni izveštaji, pandemija koronavirusa dodatno je pogoršala stanje ljudskih prava u zemlji.

Šta nakon sedam godina, zašto se kasni sa reformama u najvažnijim oblastima, ko je za to odgovoran – neka su od pitanja koja se mogu postaviti.

Osvrćući se period od početka pregovora do danas, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji Vladimir Međak za EWB kaže da je Srbija krenula relativno dobro, dostigla određeni nivo, ušla u period stagnacije, a sada se nalazi u periodu nazadovanja.

“Nije urađeno sve što je moglo da bude urađeno. Najveći nedostatak je manjak političke volje, sa naše strane, da se uradi sve ono što je neophodno da se uradi, kako u političkom, tako i u reformskom segmentu. Reformski segment nema veze sa visokom politikom – ni sa Kosovom, ni sa spoljnom politikom i Rusijom, već sa suštinskim reformama društva i načina na koji funkcioniše država”, kaže Međak.

Da je nedostatak političke volje razlog za kašnjenja, smatra i istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i koordinatorka koalicije “PrEUgovor” Jelena Pejić Nikić.

"Kasni se jer nema volje da se reforme zaista sprovedu u njihovom pravom duhu i smislu. Umesto toga štikliraju se stavke i šminka zabrinjavajuća realnost da izgleda prihvatljivo. Za to je odgovorna vlast u Srbiji koja je pre rada da se prepire o lošim ocenama i napada kritičare nego da sasluša i postupi po konstruktivnoj kritici. Vlast koja godinama unazad unazađuje standarde demokratije, vladavine prava, princip podele vlasti, slobodu medija i zarobljava državu. To što nije otvoreno nijedno novo poglavlje u 2020. godini nije ishod kaprica EU već opomena Srbiji da ne može da nastavi sa dosadašnjom praksom’’, kaže Pejić Nikić.

Kako ističe, potrebno je raditi više i raditi iskreno, u dobroj volji i sa jasnim ciljem, potrebno je angažovati i saslušati kompetentne profesionalce, obnoviti Pregovarački tim.

Pročitaj još: Godinu dana bez šefa Pregovaračkog tima

“Potrebno je bolje komunicirati evropske integracije, a ne zbunjivati građane kontradiktornim izjavama i spoljnopolitičkim potezima. Potrebno je jasno sagledati sve što je do sada bilo loše, i na šta se godinama ukazuje, te prionuti na rešavanje problema umesto na traženje izgovora’’, kaže Pejić Nikić.

Programski direktor Centra savremene politike (CSP) Nikola Burazer ocenjuje da je razočaravajuće da je Srbija nakon sedam godina od otvaranja pregovora još uvek veoma daleko od članstva u EU.

“Ne samo da je to već duže nego što su druge države pregovarale pre pristupanja Uniji, već je i stanje u pregovorima takvo da izgleda izvesno da će proces trajati još najmanje toliko. Kada na to dodamo da je Srbija krenula na svoj put ka članstvu pre 20 godina, jasno je zbog čega su građani Srbije razočarani i zbog čega je teško održati entuzijazam za proces pristupanja”, kaže Burazer.

Ko je odgovoran?

Otvaranje poglavlja više nije bitno u kontekstu nove metodologije, Srbiji treba pojašnjenje kako će se na nju odnositi nova metodologija, korona, Kosovo – samo su neki od izgovora predstavnika vlasti za zastoj u pregovorima sa EU.

Vladimir Međak smatra da odgovornost za nazadovanje u procesu pristupanja leži isključivo na vladi, jer ona vodi čitav proces.

“Nema druge odgovornosti. Na vladi je da vodi čitav proces, na njoj je da daje impulse, upravlja procesom i radi ono što treba. Period od 2016-2019. se može označiti kao idealan, jer je Vlada, koja je bar na papiru proevropska, imala komfornu većinu u Parlamentu, slabu opoziciju ali i slabu antievropsku opoziciju, dobru ekonomsku situaciju kojom se hvalila, kao i dobru ekonomsku situaciju u EU. Od svih tih stvari zavisi čitav proces. To je bio idealan period u odnosu na sve ostale od 2001. do danas. A u tom periodu mi nismo napravili nikakav napredak ni u jednoj oblasti”, kaže Međak.

On napominje da su izazovi Srbije na putu ka EU uvek bili različiti, ali da Srbija za sedam godina pregovaranja nije prešla ni pola puta.

“Ako pogledate 2011. godine EK je napisala u svom mišljenju o zahtevu Srbije za članstvo da Srbija može za pet godina uz manje ili veće napore da postane punopravna članica EU. Prošle godine Srbija je dobila ocenu da mora da uloži ozbiljne napore kako bi ojačala kapacitete potrebne za članstvo. Tako da smo mi u nekim parametrima dobili gore ocene nego kad smo počeli pregovore, a za sedam godina koje smo potrošili nismo prešli ni pola puta”, naglašava potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji.

Nikola Burazer takođe smatra da odgovornost za spor napredak leži najviše na vladi, koja značajno zaostaje sa potrebnim reformama i ispunjavanjem sopstvenih akcionih planova.

” Kada je 2016. stupao na funkciju premijera, Aleksandar Vučić je najavio zatvaranje svih pregovaračkih poglavlja do 2019. Umesto toga, Srbija je u 2021. godinu ušla sa svega 18 otvorenih i 2 zatvorena poglavlja. Postoje argumenti da je to u velikoj meri posledica manjka volje za proširenjem u samoj Evropskoj uniji, i mada se svakako i na toj strani mogu videti ozbiljni problemi, to i dalje ne oslobađa vladu Srbije odgovornosti za sopstvene očigledne neuspehe, zbog kojih se može dovesti u pitanje čak i postojanje političke volje za pristupanjem Evropskoj uniji”, kaže Burazer.

Iz Centra za Evropske politike (CEP) ocenili su da su za ovakav ishod odgovorne vlasti u Srbiji i to zbog izostanka konkretnih rezultata u borbi protiv korupcije, pogoršanja situacije u pogledu izbornog procesa, pritisaka na nezavisne medije, organizacije i pojedince.

Iz ove organizacije smatraju da se u Srbiji neopravdano kasni sa primenom obaveza u ključnim  oblastima, pa se smatra svako ispunjenje davno obećanih promena, poput usvajanja nove Medijske strategije ili Strategije reforme pravosuđa.

Spori tempo evrointegracija obeshrabruje građane

Iako su zvanična istraživanja Ministarstva za evropske integracije o stavovima građana o EU uvek pokazivala da je više od polovine građana Srbije opredeljeno za članstvo u Evropskoj uniji, Jelena Pejić Nikić smatra da spori tempo obeshrabuje građane, jer se procesu ne nazire kraj.

“Prema istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku na jesen 2020. godine, tek 9% smatra da je članstvo u EU glavni spoljnopolitički prioritet Srbije. U Strategiji nacionalne bezbednosti iz 2019. godine lepo piše da je članstvo u EU jedan od vitalnih nacionalnih interesa, ali mi to u praksi ne vidimo. Pre čujemo kontradiktorne izjave zvaničnika, pohvale nekim drugim državama i državnicima i spoljnopolitičko opredeljivanje po bitnim pitanjima suprotno stavu EU“, kaže Pejić Nikić dodajući da ne iznenađuje podatak da raste broj građana koji se protive evrointegracijama.

Prema njenim rečima, veliki broj građana Srbije koji podržavaju evropsku budućnost Srbije verovatno su već otišli sami da iskuse evropske standarde u nekoj od članica EU.

„Građani ne vide suštinske promene, ne vide da se stvari pomeraju, slušaju godinama iste ocene i izgovore, dok je sve veći jaz i polarizacija u društvu“, kaže Pejić Nikić.

Na pitanje da li bi 2021. godina mogla da bude uspešnija kada su evropske integracije u pitanju, potpredsednik EPuS-a Vladimir Međak smatra, da će to biti samo nastavak pokušaja fingiranja suštinskih reformi.

“To neće biti godina evropskih integracija, to će biti nastavak pokušaja da se Evropskoj unij prikaže kako mi sprovodimo reforme, izbegavajući da ih zapravo uradimo. Mi imamo najavljene parlamentarne izbore 2022, krajem ove godine će se već ući u predizbornu kampanju, što znači da ova vlada sada ima oročeni rok trajanja na devet ili deset meseci. U takvim uslovima, sve i da želi nešto da uradi, ova vlada za to neće imati vremena. A postavlja se pitanje i kako bismo za 10 meseci uradili ono što smo propustili da uradimo za prethodne četiri godine, kada su mnoge stvari mogle da budu urađene mnogo jednostavnije i kada smo na osnovu njih mogli da poentiramo u procesu evropskih integracija”, zaključuje Međak.