BEOGRAD – Nekonzistentna spoljna politika i multivektorska politika koju vodi Srbija stvara utisak da Srbija ne deli interese ni vrednosti na kojima počiva EU, jedan je od najznačajnijih zaključaka publikacije “Sedam godina usaglašavanja Srbije sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU“ koja je predstavljena na konferenciji ISAC fonda “Zajednička spoljna i bezbednosna politika i globalna pandemija: uticaj na Srbiju i Evropu”.

Kako se navodi u publikaciji, Srbija je 2013.godine otvorila pregovore sa Evropskom unijom, a juna i septembra 2014. okončala je ekplanatorni i bilateralni analitički pregled za Poglavlje 31 (Zajednička spoljna, bezbednosna i odbrambena politika EU). Do danas Srbija nije otvorila ovo poglavlje, niti je dobila Izveštaj o skriningu, ali su pitanja u vezi sa sadržinom poglavlja došla u fokus javnosti po otvaranju pregovora, pre svega zbog izbijanja oružanog sukoba u Ukrajini, ruske aneksije Krima i sukoba na istoku ovu zemlje.

“EU je definisala jedinstveni pristup i otpočela primenu restriktivnih mera prema Ruskoj Federaciji. Međutim, Srbija je odbila da se usaglasi i sa deklaracijama EU usmerenim prema Rusiji, kao i sa konsekventnim restriktivnim merama sa kojima EU poziva partnerske države da se usklade putem spoljnopolitičkih deklaracija. Još 2008. godine je uspostavljen obrazac koji Srbija prati do danas, a koji podrazumeva vođenje računa o pristupu, pre svega, dve stalne članice Saveta bezbednosti – Ruske Federacije i Kine, a potom i drugih država koje nisu priznale Kosovo kao nezavisnu državu”, navodi se u publikaciji.

U proteklih sedam godina Srbija je učinila malo da predupredi stvaranje negativnog utiska o usaglašavanju sa spoljnopolitičkim pristupom EU.

“Kako je stešnjena “u klinču” između dva spoljnopolitička prioriteta, pitanja Kosova i prustupanja članstvu Unije, stvoren je utisak, široko rasprostranjen u nekim državama, da Srbija, u suštini, ne deli interese, a samim tim ni vrednosti na kojima počiva EU”, ističu autori publikacije.

Jedan od problema u vezi sa spoljnopolitičkim odlukama Srbije, prema ovoj publikaciji, jeste to što deluje da su potezi Srbije kojima se reagovalo na događaje ili potezi koji se mogu smatrati iznuđenim bili ad hoc , koliko god oni bili u suprotnosti sa prethodno ustanovljenim principima.

“Pravi primer toga je višegodišnje praćenje politike EU prema pitanju Izraela i Palestine sve do Vašingtonskog sporazuma septembra 2020, da bi se neposredno nakon potpisivanja Srbija ponovo deklarativno usaglasila sa pristupom EU, koji je suprotan jednom od elemenata ovog sporazuma”, ističe se u analizi.

Prema rečina autora ISAC publikacije, ovo ukazuje na nekonzistentnost spoljnopolitičkog pristupa i koherentne strategije, kao i na manjak komunikacije između institucija Srbije. Neke od preporuka autora uključuju da bi Srbija trebalo da se ponaša manje voluntaristički, a više principijelno i da javno objašnjava svoje poteze, te da mediji u Srbiji moraju da se ponašaju odgovornije i profesionalnije.

“Izražavanje pozicija država po određenim pitanjima je uobičajeno, a danas, sa značajno unapređenim sredstvima komunikacije, i neophodno sa stanovišta javne diplomatije. Iako mnogi tvrde da je zajednički spoljnopolitički pristup EU najslabija karika u zajedničkim politikama Unije, on ipak predstavlja plod kompromisa između država-članica, i kao takav je “najmanji zajednički sadržalac” za interese svih članica EU”, zaključuje se u publikaciji.

Srbija nije u mogućnosti da ima “četiri stuba” spoljne politike

Marko Savković, izvršni direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost ističe da u pristupu prema Kini i Rusiji Srbija zadržava konzistentan pristup i da se kao takav građanima predstavlja kao jedini ispravan.

“Kritičkih tonova ovakve politike u javnosti ima, ali oni dolaze od medija koji nisu dostupni najvećem broju građana. Naš zadatak je da stalno komuniciramo javnosti zašto je nešto u propuštanju da se usaglasimo sa EU problematično za interese naše zemlje”, naveo je Savković.

Mi nemamo resurse da vodimo politiku “četiri stuba”, ističe Savković.

“Nama su potrebne moderne, efikasne, proaktivne institucije koje čine profesionalci sa slobodom da rade. Ovde pre svega mislim na Ministarstvo spoljnih poslova, ali plašim se da nije tako u praksi. Glavni i dominantni akter ostaje Predsednik Republike. Povlačenje priznanja i usporavanje državnosti Kosova danas je ključni zadatak Ministarstva spoljnih poslova, te treba razmisliti da li postoji još nešto čime bi moderno ministarstvo trebalo da se bavi”, objašnjava Savković.

Kada je reč o merenju usaglašavanja gledajući procente, Savković navodi da je 2012/2013 nije bilo puno problema i da je tada Srbija bila najbliža usaglašavanju, dok se 2014. dešava kriza u Ukrajini koja donosi i pad u usaglašavanju sa spoljnom politikom EU.

“Jedna nesumnjivo značajna stvar kakva je učešće naših snaga u mirovnim misijama EU nije dovoljna da pokrije naše neusaglašavanje ili naše odbijanje, i zato dolazi stalno zahtev da se jasnije opredelimo. Stalna debata o ovom pitanju je potrebna, imamo medije koji su zainteresovani za ovu temu ali nekad izveštavaju na senzacionalistički način. Evropsku uniju čine 27 zemalja, itekako je važno šta svaka od njih misli o našem usaglašavanju i našim pozicijama prema Rusiji i Kini”, istakao je Savković.

Dirk Lorenc, šef političkog sektora Delegacije EU u Republici Srbiji rekao je da je napredak u Poglavlju 31 značajan za celokupan proces evropskih integracija jer pokazuje do koje mere je država spremna da učestvuje u zajedničkoj politici EU još tokom perioda pregovora o članstvu, te da se Srbija usaglasila sa političkim merama, odnosno deklaracijama EU koje se tiču Belorusije, ali ne i sa restriktivnim merama prema ovoj državi.

“U regionu Zapadnog Balkana, neke zemlje imaju izuzetno visok stepen usaglašenosti sa politikom EU, čak do 100%, a skorije su se sve države Zapadnog Balkana usaglasile sa deklaracijom koja se tiče Belorusije, što je važan pokazatelj usaglašenog delovanja i odbrane demokratskih principa i ljudskih prava. Nažalost, Srbija nije usaglašena sa restriktivnim merama koje se tiču ove države, kao ni Rusije, Venecuele, Mjanmara i Irana. U poslednjih nekoliko godina, procenat usaglašenosti Srbije sa zajedničkom spoljnom, bezbednosnom i odbrambenom politikom EU je ostao na 50-60%, što je najniži stepen od svih država regiona”, naglasio je Lorenc.

On je takođe naglasio da EU poštuje odluku Srbije da ostane vojno neutralna, kao i njene suverene i autonomne odluke, ali da veruje da vojna neutralnost ne podrazumeva i političku neutralnost.

“Odluka Srbije da pristupi Evropskoj uniji se tiče pridržavanja zajedničkim ciljevima, uključujući i ciljeve u oblasti zajedničke spoljne, bezbednosne i odbrambene politike. U periodu pred pristupanje, od Srbije će se očekivati da usaglasi svoju politiku prema spoljnim akterima i svoju poziciju prema međunarodnim organizacijama sa politikom koju je usvojila Evropska unija i njene članice”, zakljućio je Lorenc.

Igor Novaković, direktor istraživanja ISAC fonda i koordinator Radne grupe za Poglavlje 31 Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji, takođe i autor ove publikacije, istakao je da kada se radi o spoljnoj politici u Srbiji, postoji tabloidni pristup izveštavanja, i da u javnom diskursu postoji ideja da se interesi svetskih sila prelamaju u Srbiji.

“Nužno je da u javnom diskursu dođe do neke promene, da počnemo da razgovaramo o realističnim interesima Srbije, kao i o realističnim interesima EU i svih sila koji se bave ovim prostorom. Problem je što mi imamo neusklađenu hijerarhiju spoljnopolitičkih prioriteta, koji ravnopravno egzistiraju, pre svega pristupanje EU, a sa druge strane očuvanje Kosova, i oni se ravnopravno pojavljuju u diskursu što ometa naše jasno sagledavanje problema”, objašnjava Novaković.

Kako on ističe, u Srbiji je izuzetno teško voditi multivektorsku politiku, što se najbolje pokazalo u situaciji koja se odnosi na Vašingtonski sporazum, posebno u delu koji se odnosi na premeštanje ambasade Srbije u Jerusalim.

“Srbija je sve do tog momenta podržavala odluku Evropske unije koja se tiče rešavanja konflikta na Bliskom istoku, odnosno da svako rešenje treba da bude zasnovano na granicama iz 1967.godine i da se podržava rešenje koje se zasniva na konceptu dve države. Ta politika se odjednom naizgled promenila i Srbija je obećala da će premestiti svoju ambasadu. Po našim nalazima, Srbija se tri nedelje pre Vašingtonskog sporazuma, a potom i nekoliko nedejla nakon Vašingtonskog sporazuma pridružila deklaracijama EU kojima se jasno implicira da EU podržava rešenje koje se zasniva na granicama iz 1967.godine”, podseća Novaković.

Kada su u pitanju restriktivne mere Evropske unije, Novaković ističe da u Srbiji često vlada konfuzija jer se one često doživljavaju kao sankcije koje su bile uvedene Srbiji tokom devedesetih godina od strane UN-a.

“Evropska unija primenjuje “pametne sankcije” koje targetiraju određene osobe i entitete i institucije, a nikako samu državu i celokupnu populaciju, te postoji velika mogućnost za komunikaciju sa državama prema kojima se usaglašavamo sa restriktivnim merama kako bismo im objasnili šta činimo tim postupkom”, objašnjava Novaković.

Novaković je istakao i da nekonzistentna spoljna politika i konfuzija koja se javlja u vezi sa tim problemom dolazi i zbog neusaglašene pozicije političkih elita u Srbiji po pitanju mnogih spoljnopolitičkih odluka.

Dodao je i da je pitanje ulaska u Evropsku uniju tokom poslednjih godina u Srbiji oslabilo.

“Sve od 2000.godine pa do 2012. ili 2013. je pitanje Evropske unije bilo ključno za političku scenu, oko toga su se formirale vlade i partneri koji su neprincipijelni, ali su se udruživali zbog ovog cilja. Od tada ovo pitanje prestaje da bude bitno, samo zbog toga što može da utiče na domaću dnevnopolitičku realnost u Srbiji. Naši politički akteri imaju odgovornost da u javnosti postave pitanja trgovine i da naglase da Srbija više od 60% svoje trgovinske razmene ima sa EU, kao i pitanje bezbednosti, i da istaknu da je naša bezbednost utemeljena pre svega u našim evropskim partnerima, a šire posmatrano i u saradnji sa NATO”, istakao je Novaković.

Dvodnevnu konferenciju “ZSBP i globalna pandemija: uticaj na Srbiju i Evropu” je organizovao Centar za međunarodne bezbednosne poslove – ISAC fond uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju, Ambasade Kraljevine Norveške u Srbiji, Ambasade Savezne Republike Nemačke i Ministarstva spoljnih poslova Švedske.