Kao najveće probleme u ovoj oblasti Marinović, između ostalog, ističe neizvršavanje rešenja Poverenika, ogroman broj žalbi i nedovoljan broj zaposlenih zbog kojih služba ne može da reši žalbe u zakonskom roku i to što ne postoje adekvatne sankcije za ćutanje uprave – situacije u kojoj institucije ignorišu zahteve koje dobijaju.
Na koji način bi izmene zakona mogle da reše ove probleme, ali i kakvo je njegovo mišljenje o ćutanju države o nabavci medicinske opreme tokom pandemije korone, CINS je razgovarao sa poverenikom Milanom Marinovićem.
Šta je cilj izmena i dopuna Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja?
Cilj je da ostvarivanje ovog prava bude efikasnije i transparentnije građanima, zato što posle 15 godina postojanja zakona oni često ne znaju ko je Poverenik za informacije. Brkaju ga sa Zaštitnikom građana, Poverenicom za ravnopravnost, ne znaju zbog čega treba da se obrate Povereniku, koja prava im štiti, na koji način, iako je to sve na našem sajtu.
Nadam se i da će (izmene, prim. nov) sprečiti zloupotrebe, da će doći do većeg poštovanja odluka Poverenika od strane organa vlasti i, naravno, do većeg uvažavanja građana pri postupanju po zahtevima, odnosno da ćemo u ogromnom broju slučajeva uspeti da eliminišemo ćutanje (uprave, prim. nov).
Kako može da se reši ćutanje uprave?
Ćutanje organa vlasti je između 60 i 70 % svih žalbi, što je nedopustivo. Ja sam čvrsto zapeo da to promenim. Moj predlog je da se za ćutanje organa vlasti propiše fiksna novčana sankcija koju bi izricao Poverenik izdavanjem prekršajnog naloga odgovornom licu u organu vlasti. Neka je ta kazna 20 ili 30.000 dinara.
To bi značilo da vi niste dobili odgovor u 15 dana, nije traženo produženje roka, podneli ste žalbu. Poverenik potom piše dopis organu vlasti i pita ih jesu li postupili (po zahtevu, prim. nov). Ako oni kažu da nisu, mi sačinjavamo prekršajni nalog sa iznosom. Kada prime nalog imaju tri mogućnosti: da u osam dana plate pola kazne iz naloga, da kažu da nije tačno pa da teraju Poverenika na Prekršajni sud, ili će biti pasivni osam dana, ali će deveti dan Poverenik poslati nalog Prekršajnom sudu na izvršenje.
Šta bi u tom slučaju bilo sa zahtevom za pristup informaciji?
Paralelno sa izdavanjem prekršajnog naloga, išao bi nalog da se u dodatnom roku postupi po zahtevu. Ukoliko se to ne uradi, išao bi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornog lica, ne za nepostupanje u roku, nego za nepostupanje po rešenju. Znači imali bismo dve zaštite.
Kako je ranije u javnosti napomenuto iz kancelarije Poverenika, mnoge institucije prođu nekažnjeno jer ne može da se odredi osnovica za izricanje kazne, a oni koji su zaduženi za njihovo izvršavanje, poput Narodne banke, sudova i izvršitelja su se oglasili nenadležnim. Kako da se to reši?
Naš predlog je da se sadašnja odredba, koja je to regulisala na jedan nesprovodiv način, zameni gotovo identičnom odredbom kakva je postojala do 2017. godine, a koja će sadržati administrativne mere u nominalnom iznosu koje bi izricao Poverenik onom ko ne postupi po našem zahtevu ili rešenju.
Poverenik će izreći prvi put tih 20 ili 30.000 dinara posebnim rešenjem koje nije prekršajna sankcija već administrativna mera. I to rešenje može da se ponavlja do maksimalnog iznosa. Kako je nekad bilo, tako može da bude opet. Što se tiče iznosa videćemo, ali procedura je ista.
Paralelno sa tim ide zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornog lica za nepostupanje.
Vladino nepružanje pomoći Povereniku nije za zakon
Administrativne mere neće biti zamena za nedavanje informacija? Na primer Poverenik će izreći kaznu od 20.000 dinara, institucija će to platiti, ali da li će je to naterati da da informaciju?
Pa mi se nadamo da hoće. Neke hoće. Ko bude čvrst u nameri da ne da informaciju kojom raspolaže, njega budimo realni ni 200.000 ni 300.000 neće odvratiti. Radije će platiti 300.000 nego da da informaciju. Mimo toga i ako (organ vlasti, prim.nov) plati svih 200.000 dinara, a ne da informaciju, mi šaljemo Vladi (rešenje, prim.nov) na izvršenje. Ona tu obavezu ima zato što zakon kaže ‘pruža pomoć Povereniku u postupku prinudnog izvršenja’. Koliko je meni poznato, od 2004. godine do danas nijednom nije pružila pomoć nijedna Vlada ko god da je bio na vlasti i bez obzira na koga se odnosila informacija.
Vlada je rekla da nema odgovarajuće pravilnike i da nema alat po kojem može da natera (organ vlasti da da informaciju, prim.nov). Nema mogućnosti.
Hoće li tu biti izmena?
Ne znam, to je pitanje za Vladu. Mi ne možemo zakonom to da propišemo.
Kako mislite da će to uticati na davanje informacija?
Na određeni procenat organa vlasti svakako će da utiče. Na druge će uticati u nekim slučajevima. Možda će organ vlasti neke informacije dati kada vidi da je kažnjen, a neke neće hteti ni po cenu kažnjavanja. To ne znam, ali cenim da neće biti mali procenat onih koji će početi da daju informacije. Posebno ekonomski slabiji kojima kazna od 200-300.000 dinara nije mala.
Šta je još predložio Poverenik?
Da se ne može pokrenuti prekršajni postupak protiv odgovornog lica nekog organa vlasti pre nego što Poverenik odluči o žalbi, odnosno pre nego što Upravni sud odluči o tužbi za pokretanje upravnog spora. To je da bi se zaustavila zloupotreba koja je sve češća i da bi se uveo red. Podnošenjem žalbe vi nastavljate put ka dobijanju informacije, a pokretanjem prekršajnog postupka vi idete na sasvim drugu stranu koja vam neće obezbediti informaciju.
Predložili smo i nešto što bi olakšalo naš rad trenutno, u vezi sa rokovima po kojima Poverenik postupa. Sada je propisan rok od 30 dana od predaje žalbe, a mi smo predložili da se uskladi sa Zakonom o opštem upravnom postupku, da bude 60 dana i to od prijema žalbe.
Poverenik da vrši nadzor umesto Ministarstva i inspekcije
Kako funkcionišu sastanci Radne grupe? Ima li neslaganja oko Poverenikovih predloga?
Moram da kažem da je dobar deo naših predloga na prvu loptu prihvaćen. I predlog o povećanju roka, i predlog za prekršajni nalog i predlog za nemogućnost vođenja sudskog postupka pre nego što se završi postupak pred Poverenikom.
Tražili ste i nadzor koji bi radila služba Poverenika u oblasti pristupa informacijama od javnog značaja. Možete li to da nam objasnite?
Oko nadzora sam načelno video da postoji saglasnost, ali još se nismo usaglasili. Jedna stvar je da li će Poverenik dobiti nadzor umesto Ministarstva državne uprave i Upravne inspekcije. Tu imamo dva nadzora, jedno je nadzor nad sprovođenjem zakona, a drugo je inspekcijski nadzor. Mi smo tražili oba.
To bi funkcionisalo vrlo slično onome kako već funkcioniše nadzor u oblasti zaštite podataka o ličnosti. To znači da bi mi imali ovlašćena lica koja postupaju po predmetima o pristupu informacijama, koja imaju svoje službene značke i koja mogu da odu i traže informacije - da vide da li je neki organ poseduje ili ne poseduje i tako dalje, a sve po pravilima Zakona o inspekcijskom nadzoru.
Šta bi se desilo ako bi u konkretnom slučaju služba za nadzor Poverenika našla da neka institucija ima informaciju?
Ne bismo imali pravo mi da je uzmemo (informaciju, prim.nov) i da je objavimo, ali bismo naložili da je daju.
U javnosti se pričalo da su kroz raniji nacrt izmene zakona izuzeta javna preduzeća. Da li će tako nešto biti uneto u izmene i dopune?
Bila su izuzeta u prvom nacrtu, već kad sam ja izabran više nisu bila izuzeta u predlogu. Ne znam da li će taj krug organa da se menja ali svakako nije sužen, čak je malo proširen. Dodato je pravno lice ili preduzetnik koji obavlja delatnost od opšteg interesa, u smislu zakona kojim se uređuje položaj javnih preduzeća, u odnosu na informacije koje su u vezi sa obavljanjem tih delatnosti. Potom, pravno ili fizičko lice koje ima javna ovlašćenja u odnosu na informacije koje su u vezi sa vršenjem tih ovlašćenja, najčistiji primer su beležnici i izvršitelji.
Novinari CINS-a i drugih redakcija pokušavali su da dobiju informacije o nabavci medicinske opreme za vreme vanrednog stanja. Te informacije tada nismo dobili, međutim nismo ih dobili ni nakon ukidanja vanrednog stanja. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?
Ja imam svoj stav koji je zasnovan na zakonu, ali i na životnoj situaciji. Nije sporno da sve što se nabavi parama iz budžeta mora da bude transparentno i dostupno javnosti. To je načelno. S druge strane, kada imate ovakvu situaciju kakva je na celom svetskom tržištu, gde je jagma za respiratorima tad i vakcinama sada, bilo bi kontraproduktivno čak i od strane Poverenika da kaže morate po svaku cenu reći koliko ste platili vakcine ili koliko ste ih nabavili, ako je recimo diplomatskim pregovorima izdejstvovano da se ta vakcina dobije po upola manjoj ceni. Ili ukoliko onaj ko poseduje i prodaje vakcine, i snabdeva tržište, ne želi da se to zna. (…) I bez obzira što ostaje zakonska obaveza, u ovom trenutku je razumljivo što se ta informacija ne daje. Nije razumljivo da se informacija trajno ne da, kada prođe stanje ona mora biti u potpunosti dostupna, ali ja lično, dakle ne kao Poverenik nego kao građanin, mogu da prihvatim zašto se u ovom trenutku ne saopštava, jer ni drugi je ne saopštavaju.
Podsetimo, CINS je u 2020. godini pisao da su brojne institucije i javna preduzeća više od 300 puta tužile Poverenika za informacije od javnog značaja jer je od njih zahtevao da dostave informacije koje su im tražili građani, novinari i nevladine organizacije. Više o tome možete pročitati ovde.