Pre tačno godinu dana, Evropska komisija objavila je predlog nove metodologije pregovora, sa ciljem prevazilaženja francuskog „ne“ Albaniji i Severnoj Makedoniji. Ovaj cilj ubrzo je postignut, a fokus je onda pomeren na Crnu Goru i Srbiju, države koje su već poodavno otvorile pregovore o članstvu u Evropskoj uniji.

Za razliku od mnogih drugih tema vezanih za evropske integracije, nova metodologija široko je tada propraćena i u medijima u Srbiji. Rasplamsavanje pandemije COVID-19 samo nekoliko nedelja kasnije, razumljivo je gurnulo sve u drugi plan, ali posmatrači su već bili izneli prognozu da će Crna Gora i Srbija, iako to za njih nije obavezno, kao izraz proaktivnog pristupa u pregovorima novu metodologiju i prihvatiti, što se od njih i očekivalo. Nezamislivo je bilo da Evropska unija u isto vreme pregovara sa Srbijom i Crnom Gorom po jednom, a sa Albanijom i Severnom Makedonijom po drugačijem principu.

Nekoliko meseci kasnije, ove dve države su zaista prihvatile novu metodologiju. Međutim, umesto da se stručna javnost potom nesmetano okrene praćenju i primeni nove metodologije svim u aspektima koje ona donosi, u Srbiji se, neočekivano, otvorilo još jedno pitanje – da li je metodologija formalno prihvaćena ili ne?

Naime, prihvatanje nove metodologije nije, kao što se to očekivalo, „obavila“ Vlada Srbije, već predsednik Republike Aleksandar Vučić tokom svoje posete predsedniku Francuske Emanuelu Makronu u julu prošle godine, u jeku nasilnih protesta dve nedelje nakon izbora koje je većina opozicije bojkotovala, a samo nekoliko dana pre „odmrzavanja“ dijaloga Beograda i Prištine.

S obzirom na to da je Vlada, a ne predsednik, nadležna za vođenje pregovora o pristupanju EU, Vučićev nastup izazvao je očekivanja da će, kao i mnogim prethodnim prilikama, Vlada formalno sprovesti ono što je predsednik, u politički odgovarajućem momentu, samo najavio.

To se, međutim, nije desilo. Zabunu je dodatno izazvalo poređenje sa, u pregovaračkom smislu našim uspešnijim susedom, Crnoj Gori, gde je metodologija prihvaćena uobičajenim putem. Vlada Crne Gore je u maju 2020. godine razmotrila i usvojila Informaciju o novoj metodologiji i zaključkom je prihvatila i zadužila Kancelariju za evropske integracije, pandan našem Ministarstvu za evropske integracije, da o tome u što skorijem roku informiše Evropsku komisiju.

Da je u bilo kom trenutku slična vest stigla i iz Vlade Srbije, ovaj slučaj bio bi zaključen i javnost bi mogla da nastavi dalje bez dodatnih nedoumica. Kako se to nije dešavalo, European Western Balkans se obratio Ministarstvu za evropske integracije, iz kojeg smo saznali da je ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović dva puta uputila pisma ministrima spoljnih i evropskih poslova država članica Evropske unije i Evropskoj komisiji (prvo pismo 24. septembra 2020. godine i drugo pismo 17. novembra 2020. godine), u kojima je potvrdila opredeljenost Srbije i Vlade za prihvatanje nove metodologije.

Uz to, Ministarstvo za evropske integracije uputilo nam je objašnjenje o tome kako je izjava predsednika Vučića iz jula već obavezala Srbiju i da je već tada trebalo da bude jasno da je metodologija formalno prihvaćena.

„Na osnovu pravila o suverenoj jednakosti država, međunarodno pravo tretira šefove država na jednak način, pa su svi šefovi država ravnopravni u pogledu svojih ovlašćenja da deluju u ime države, daju izjave i preduzimaju druge radnje koje obavezuju državu na čijem čelu stoje. Imajući to u vidu Predsednik Srbije zastupa zemlju u međunarodnim odnosima i njegovi akti posmatrani su kao akti države. To potvrđuje i Bečka konvencija o ugovornom pravu iz 1969. godine, u kojoj je predviđeno da se podrazumeva da šef države deluje u međunarodnim odnosima na osnovu prirode svoje funkcije i da poseduje opšte, pretpostavljeno punomoćje, zbog čega nema sumnje da njegove izjave obavezuju državu“, stoji u dopisu resornog ministarstva.

S jedne strane, ovo tumačenje međunarodnog prava jeste ispravno, kao što nam je i potvrđeno iz više izvora. S druge, postavlja se pitanje zašto se uopšte javila potreba da se jedna tako rutinska stvar kao što je prihvatanje nove metodologije EU opravdava pozivanjem na pravila međunarodnog prava i Bečku konvenciju o ugovornom pravu iz 1969. godine.

Potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji Vladimir Međak podseća za naš portal da je Vlada 2013. usvojila zaključak kojim se prihvata pregovarački okvir EU.

„Mi smo to uradili zaključkom jer Vlada vodi ceo proces. Po Ustavu Vlada vodi pristupanje međunarodnim organizacijama, predsednik tu ne igra nikakvu ulogu. On nema nikakvu ustavnu ni zakonsku nadležnost vezanu za pregovore o pristupanju međunarodnim organizacijama“, kaže Međak.

On objašnjava da je sasvim u redu da je predsednik Vučić obavestio predsednika Francuske Emanuela Makrona da će Srbija prihvatiti novu metodologiju, s obzirom da je izmena metodologije francuska inicijativa, ali napominje da je nakon toga morala uslediti odluka vlade o tome.

„Činjenica da je on o tome obavestio Makrona je politička stvar, međutim postoji procedura u kojoj je Vlada morala da donese odluku i o odluci obavesti Sekretarijat međuvladine konferencije, jer mi vodimo sa EU pregovore u okviru međuvladine konferencije. Sekretarijat je u Briselu, i on se nalazi u Generalnom Sekretarijatu Saveta EU. To je pravi put. Vlada usvaja zaključak, šalje pismo o tome preko naše misije u Briselu, pošto je ona zadužena za odnose sa Sekretarijatom i preko nje se dostavlja to pismo Sekretarijatu međuvladine konferencije i tako se smatra formalno obaveštenim“, izričit je Međak.

On dodaje da je osnovni razlog za ovakvo postupanje Srbije odsustvo svesti da je procedura bitna. Pozivanje na Bečku konvenciju, dodaje, formalno pravno jeste tačno, ali u ovom slučaju postoji jasno definisana procedura šta se kako radi.

„Pozivanje na Bečku konvenciju je pokušaj naknadnog opravdavanja prethodno učinjene greške. Kada bi naš predsednik otišao u Pariz i tamo rekao predsedniku Francuske da se u Srbiji npr. punoletstvo stiče sa 16 godina i da se time smatramo obavezanim, da li to znači da bi momak od 17 godina mogao u Beogradu da dobije glasačko pravo, dozvolu za upravljanjem motornim vozilima. To je isto pitanje. Da li mi možemo to na takav način da menjamo, pošto po našim internim pravilima zna se ko je za šta zadužen. Za ovo pitanje je zadužena Vlada“, zaključuje Međak.

Izgleda da su, dakle, i u ovom slučaju Ustav i zakoni fleksibilno protumačeni kako bi se upodobili političkoj stvarnosti. Ni prvi, a verovatno ni poslednji put. Međutim, ako su nesporazumi nastali oko jednog ovako suštinski prostog i proceduralnog pitanja, postavlja se pitanje kakvi tek mogu da budu kada bude bilo reči o mnogo značajnijim stvarima kada su u pitanju evropske integracije.