"Mi do danas nismo dobili sve odgovore u vezi sa atentatom na premijera Đinđića, iako od 2007. imamo pravosnažnu presudu. Kada je reč o Ivanoviću, koji je bio opozicija u punom smislu reči, tri godine posle ubistva nismo ni blizu bilo kakve presude. Đinđić je takođe na neki način bio opozicija, iako je bio na vlasti. Njegova pozicija je bila usamljena, kao i Ivanovićeva, bez pravih saveznika u društvu kome je pripadao, ali i spolja."

Iz dana u dan, građani Srbije postaju sve više apatičniji prema izopačenoj atmosferi koju joj politički establišment zajedno sa svojom propagandnom mašinerijom zavija u šarene folije i ružičaste mašnice. Međutim, to stanje nije baš od juče. Kriza ljudskosti u Srbiji traje već decenijama, te se sada možda svima čini da ova metamorfoza iz ljudi u čudovišta dolazi do potpunog izražaja. Javnosti je skoro pa postalno normalno da mediji u ovom infernu budu oruđe za dehumanizaciju protivnika vlasti i nepodobnih, stoga smo došli u raspoloženje da čak i ubistvo Olivera Ivanovića deluje kao jedna davna prošlost.

Mi živimo u stanju obamrlosti i utrnulosti u kome istina kao da gotovo nikoga ne dodiruje i još važnije – ne obavezuje, kaže za NUNS Milan Radonjić, novinar NIN i autor knjige „Oliver, kao brat za brata“. „A to su njena osnovna svojstva, da je prepoznatljiva u činjenicama i da u sebi nosi moralni imperativ da se u skladu sa njom deluje. Utešna je iluzija da je ovde većini istina nepoznata, ona to nije. U Srbiji istina nije nepoznata, već otuđena – strana, uz poražavajuće osećanje da nam ona više ne pripada, odnosno mi njoj. I tu nije reč o teoriji, već o dominantnom unutrašnjem iskustvu razočarenja u sve nominalne vrednosti, prepoznatljivom na individualnom i kolektivnom planu“, ističe on. 

NUNS: Odmah na početku da Vas pitam, kako je Srbija došla do ivice ponora da jedno ubistvo političara, kao što je ubistvo Olivera Ivanovića, ne izazove mnogo veću buru u javnosti?

Milan Radonjić: Više je razloga za takvo stanje, a osnovni su duboka traumatizovanost i zapuštenost društva koje i dalje živi u jednoj vrsti samoizolacije, bez vodeće ideje u pogledu vrednosti kojima se teži i kojima se na kraju krajeva, pripada. Kada kažem traumatizovanost, mislim na naviknutost na nasilje, u komunikaciji, odnosno u artikulaciji, argumentovanju i rešavanju društvenih problema. A kontrola nad medijima je uz kredibilnu pretnju nasiljem, u takvom kontekstu moćna kombinacija za vladanje. Izolacija je, uz duboke traume jugoslovenskog raspada i kasnije neuspešne demokratske tranzicije, presečene državnim udarom i ubistvom prvog demokratski izabranog premijera, sa teretom nerešenog državnog okvira (Status Kosova) svojevrsni prauzrok posledica koje živimo. Iluzija uspešnog suprotstavljanja dominantnim činiocima zajednice kojoj želimo da se pridružimo (EU) osudila nas je na ovu tužnu karikaturu sistema koju mi sa dovoljno godina iskustva, doživljavamo kao deja vu.  Ta brižljivo gajena iluzija suprotstavljanja je ujedno i razlog zbog koga je ovakva okrutna i neuobičajena kazna nad jednim evropskim društvom tolerisana i prećutkivana, pre svega od Brisela. Ona je razlog zbog kojeg živimo u zemlji koja je gledano spolja - kolonija, a iznutra – orijentalna despotija. Strah i iluzije, to su naša dva najveća neprijatelja.

Pričali ste, ali i pisali o glomaznoj ulozi medija, odnosno ne-medija koji su satanizovali Olivera Ivanovića, ali, nažalost, on nije prvi koji je prošao kroz toplog zeca. Imamo i ubijenog premijera Zorana Đinđića, koji je tokom čitave svoje vlasti bio medijski kamenovan, stoga je sve to rezultiralo njegovom smrću. Kako je moguće da ništa nismo naučili?

- Zapravo jesmo, ali je, nažalost, ta pouka bila katastrofalna. Kao društvo smo kroz direktno iskustvo spoznali – da je političko, i da je nasilje uopšte nekažnjivo i da se dugoročno isplati. To je ono što je ovo društvo naučilo kroz praksu, kao uostalom i brojna druga na Levantu, Africi, Južnoj Americi. Oliver Ivanović je u mesecima pred atentat sa setom govorio o stanju u kome se, u odnosu na srpske, nalaze kosovski mediji koji su neuporedivo slobodniji i agresivniji prema vlastima. Kontrola je kod nas tolika da je ponovo postalo moguće da se ignorišu čitave kohorte događaja koji su medijski relevantni. Veliki delovi stvarnosti, odnosno života  su jednostavno obrisani iz kolektivne svesti. Najmoćniji mediji i dalje kada prave vesti govore samo o vlasti. Vest je šta je rekao koji ministar, a pre svega šta je rekao predsednik. Mi ponovo živimo u društvu u kome biti živ i delovati znači - biti na vlasti, a smrt je kada si u opoziciji. I te dve strane se ne susreću, one ne mogu da razgovaraju, jer mrtvi i živi ne mogu zajedno. To mora da se promeni.

Možemo li da povučemo paralelu između medijske atmosfere ta dva ubistva?

- Apsolutno, iako je u jednom slučaju ovo nasilje bilo upereno prema vlasti, a u drugom prema opoziciji. Reč je, dakle, o nasilju kao metodu i medijima kao osnovnim oruđem izvršenja. Mi do danas nismo dobili sve odgovore u vezi sa atentatom na premijera Đinđića, iako od 2007. imamo pravosnažnu presudu.  Kada je reč o Ivanoviću, koji je bio opozicija u punom smislu reči, tri godine posle ubistva nismo ni blizu bilo kakve presude. Đinđić je takođe na neki način bio opozicija, iako je bio na vlasti. Njegova pozicija je bila usamljena, kao i Ivanovićeva, bez pravih saveznika u društvu kome je pripadao, ali i spolja. Obojica su, međutim, vešto i posvećeno tražila sporazum sa Zapadom i poštovanje za Srbiju. Obojica su stradala od profesionalnih ubica, na ulazu na svoje radno mesto. Zašto, pitanja su na koja ovo društvo mora da dobije odgovor i da se prema njima odredi, ako želi da ima bilo kakvu budućnost. Medijska priprema jednog i drugog atentata je upućena na svojevrsnu ekskomunikaciju, simbolički progon iz zajednice. Izrael je imao slično iskustvo sa ubistvom premijera Jicaka Rabina, koji je takođe defamiran pre no što je ubijen. Ipak, kod njih je to bio pojedinačan slučaj dok mi, nažalost, u tom pogledu baštinimo već i izvesnu tradiciju.  Reč je o strategiji izolovanja mete, odnosno njenog stavljanja izvan društva kome pripada i na neki način simbolično, van zakona u kontekst u kome je svaki ishod moguć.

Jesu li naše kolege, koje se pak drže Kodeksa i rade svoj posao profesionalno, odustale od borbe protiv neljudskih pojava u novinarskoj profesiji, budući da smo postali nema publika propagandnog orkestra, koji nikako da prestane da svira?

- Imao sam prilike da govorim sa izvesnom mladom osobom koja radi u jednom takvom propagandnom projektu. U razgovoru sa njom razumeo sam da je i te kako svesna da to što radi nije ispravno, ali je prema njenim rečima to jedini način da radi i bude samostalna. Reč je, dakle, o zarobljenom društvu.  Podrška nezavisnim medijima je gotovo usahla a u prethodnih 20 godina nisu izgrađeni mehanizmi koji bi uz institucije štitili medijske radnike i njihov integritet. Danas svi ti mladi ljudi, koji rade u pro-vladinim medijima, znaju da ih samo jedno “pogrešno” pitanje ili tema dele od otkaza i kraja samostalnosti. To je ono što su mladi novinari naučili. Ipak, pomenuta mlada žena pomalo se zabrinula kada sam joj rekao da smo mi jedanput već stigli do tačke kada su građani buldožerom ušli u Medijski javni servis, tako da ta svest postoji, ali je kalkulacija da ovom sistemu nema vidljive alternative i dalje jasna. Oni su i dalje the only game in town. To takođe mora da se promeni. Ljudima se mora nešto ponuditi. Bez slobodnog tržišta, ali i društvenog aktivizma i odgovornosti - to je nemoguće. A posebno je nemoguće bez sindikalnog udruživanja i zaštite radnih prava, na kolektivnom i individualnom nivou. 

Znate kako, jednog dana će sve ovo proći, ali svi ti ljudi, koji su bili šrafovi, matice i gusenice ove naprednjačke fabrike laži, šta će se desiti sa njima? Prisetimo se samo da smo nakon pada Slobodana Miloševića imali skoro pa totalnu rehabilitaciju ratnohuškačke družine. Sada nismo, doduše, u ratnom stanju, ali su upravo svi ti „novinari po službenoj dužnosti“crtaju mete i upiru nišanom prema svojim kolegama, ali i drugim ličnostima koje su nepodobne ovoj vlasti.

- Vratio bih se na iskustvo konsekutivnih trauma i razočarenja. Neophodno je izgraditi institucije koje će štititi lični i profesionalni integritet građana, dakle i novinara. Niko ne želi da bude rob i podređen gorima od sebe. O tome sam pokušao da govorim i sa mladom „koleginicom“ da joj objasnim da takav život jednostavno nije autentičan. Mladim ljudima treba objašnjavati da poltronstvo nije put do veličine. Mislim da bi pre svega trebalo misliti u tom pravcu, jer konformiranje u jednom izvitoperenom sistemu koji sa malim pauzama traje trideset godina nije ništa neobično.  Mi treba da znamo da je vreme u kome smo imali najslobodnije medije ujedno i vreme kada nam je ubijen predsednik vlade, koji je pre toga bio medijski satanizovan. To govori nešto o nama kao društvu, složićete se.  Reč je tu o takozvanom paradoksu slobode o kome je govorio Karl Poper. Sloboda, naime, ima pravo i da samu sebe ukine, a to se, nažalost,dogodilo i u našem slučaju kao posledica naše nezrelosti i neodgovornosti kao društva. Svojevrsne emocionalne nezrelosti. Mora se misliti o snažnijim uporištima od kazni. Ipak, ne treba ni njih zaobići, kao što se kriminalcima ne sme dopustiti da uživaju u plodovima svojih zlodela. Dakle, oduzimanje protivpravno stečene imovine. Nadalje mislim da bi Fakultet političkih nauka mogao da poništi neke diplome sa novinarskog smera, tu je i zabrana obavljanja javne delatnosti za inženjere ali i šrafove u tom mašini terora nad činjenicama i kolektivnom svešću.

Jesmo li išta naučili od ubistva Olivera Ivanovića? Je l' on postaje samo još jedan delić posledica horora u kojem živimo ili ovom društvu on pak znači nešto više?

- Naučili smo pre svega da je tanka i nepostojeća granica između medijskog atentata – takozvanog ubistva karaktera i fizičke likvidacije. Njegov primer je posebno eklatantan u tom smislu i mišljenja sam da bi istraga medijske kampanje defamacije protiv njega morala da bude sastavni deo istrage njegovog ubistva. Mislim da smo se ipak izborili da se Oliverovo ime, nasleđe i pravo na istinu o tome šta se dogodilo ne potisne sasvim iz kolektivne svesti. Ta tema i dalje odzvanja i opominje. Zloupotreba medija u svrhu nasilja i njihovo pretvaranje u oruđa torture o ostrahizovanja iz zajednice u Oliverovom slučaju je toliko belodana da zaslužuje da se u vidu jednog izveštaja predstavi Evropskim institucijama (Evropskom Parlamentu) kao studija slučaja i ilustracija sistema nasilja u kome je čitavo jedno evropsko društvo zarobljeno. Tu ima krivice i političara iz društava koje ti poslanici reprezentuju i to im svakako treba biti predočeno. Najpre kroz nametanje političkih agendi bez osvrta na njihove efekte na zajednicu o kojoj je reč.

I na kraju, šta mislite, kakvu budućnost zaista možemo da očekujemo kao društvo, ali i kao novinari, pošto vidimo da se stvari poprilično ovde zahuhtavaju i svako drugačije mišljenje počinje da se neskriveno guši i umrtvljuje?

- Među brojnim iluzijama koje živimo je i ona o svemoći vlasti, koja je zapravo krhka o čemu svedoči njena panična borba za kontrolu nad informacijama, i stalni rat koji se vodi protiv svakog drugačijeg mišljenja. Mi živimo ratno stanje u kome se vlast sukobljava sa građanima koji drugačije misle koristeći za to ceo državni aparat. Mislim da je to dugoročno neodrživ koncept, bez podrške spolja. Važno je da tu budućnost o kojoj je reč, ponovo ne dočekamo nespremni, što sada nažalost i dalje apsolutno jesmo. Kada je reč o opozicionim političarima, njihova borba je podjednako unutar zemlje ali i van nje. Isto je i sa novinarstvom, mora se generisati veći pritisak prema donosiocima odluka spolja i misliti o budućnosti. Na vreme.