Sedmi put po redu Beogradska otvorena škola organizuje konferenciju Move.Link.Engage, sa nepromenjenim ciljem promovisanja znanja, odgovornosti i poštovanja javnog interesa. Ove godine glavni fokus konferencije biće priče istinskih pokretača promena, onih aktivnih građana i građanki koji ne čekaju da neko drugi reši problem umesto njih, već uzimaju stvar u svoje ruke i grade bolje društvo. O ambijentu u kom danas rade aktivisti i organizacije civilnog društva, nivou saradnje sa predstavnicima vlasti, važnosti dijaloga za srpsko društvo, ali i stanju evropskih integracija razgovarali smo sa Vladimirom Pavlovićem, koordinatorom praktičnih politika u Beogradskoj otvorenoj školi.
European Western Balkans: U fokusu ovogodišnje konferencija Move.Link.Engage. su društvo, građani i pokretači promena. Kakav je ambijent u kom danas rade aktivisti i organizacije civilnog društva?
Vladimir Pavlović: Organizacije civilnog društva danas u Srbiji deluju u polarizovanom, ostrašćenom okruženju koje karakteriše sporadična saradnja sa organima javnih vlasti, odsustvo konstruktivnog dijaloga, zatvorenost na kritike i etiketiranje onih koji misle drugačije. U ovakvom sistemu neophodno je da razgovaramo i promovišemo primere dobre prakse i inspirativne i inovativne priče organizacija civilnog društva i aktivnih građana. Onih koji ne čekaju da drugi reše probleme umesto njih, već uzimaju stvar u svoje ruke, onih koji se ne plaše da istupe i pozovu na odgovornost, onih koji pokazuju da su male pobede uvod u velike – onih koji motivišu. Potrebno je da se stalno podsećamo, da su upravo organizacije civilnog društva igrale ključnu ulogu u demokratskim promenama i poslednjih nekoliko decenija bili lideri i nosioci ideje uspostavljanja evropskih vrednosti u ovoj državi.
Naša je obaveza da kroz stvarne priče i uspehe ukažemo i još jednom naglasimo koliko su organizacije civilnog društva bitan segment za razvoj društva i dragocen resurs u rešavanju zajedničkih problema.
EWB: Kako ocenjujete nivo saradnje organizacija civilnog društva u Srbiji i javnih vlasti na polju kreiranja javnih politika koje su važne za život građana?
VP: Iako postoje primeri dobre prakse kada je u pitanju dijalog i uključenost organizacija civilnog društva u relevantne procese, primetno je sužavanje prostora za delovanje kada govorimo o osmišljavanju javnih politika. Ovakvo stanje je najvećim delom odgovornost predstavnika javnih vlasti. Ovo je ocena koja se može naći u svim relevantnim izveštajima koji prate civilno društvo u Srbiji od Godišnjeg izveštaja Evropske komisije, Indeksa održivosti organizacija civilnog društva u Srbiji do Bertelsmanovog indeksa transformacije.
U praksi ova saradnja varira u zavisnosti od sektora u kojima se sprovodi. Vidljiv je, međutim, trend u kome do ove saradnje dolazi samo u onim oblastima ili po onim pitanjima koja nisu politički osetljiva ili za koje pak organi javne vlasti ili političke elite procene da mogu pozitivno uticati na njihov imidž u javnosti.
Sa druge strane, na žalost, organizacije civilnog društva koje su kritički nastrojene prema vlasti, naročito u javnim politikama koje se tiču vladavine prava i zaštite i unapređenja ljudskih prava, izložene su različitim vrstama pritisaka.
Svedoci smo neargumentovanih kampanja blaćenja u skupštinskim raspravama usmerenih ka pojedinim predstavnicima organizacija civilnog društva. U poslednje vreme primetna je i tabloidna kampanja kroz čije tekstove se iznose netačne, namerno izvrnute informacije o finansijskom poslovanju i aktivnostima dela civilnog društva.
Na ovaj način se podriva legitimitet organizacija civilnog društva kao partnera i predstavnika građana u misiji koja bi trebalo da nam bude zajednička – kako da stvorimo demokratsko okruženje u kome ćemo partnerski da prepoznajemo i rešavamo probleme od javnog interesa.
EWB: Zašto je važna participacija organizacija civilnog društva i njihov dijalog sa vlastima u Srbiji? Kakvi su dometi stvarnog i iskrenog uključivanja OCD u reformske procese?
VP: Mi živimo u krhkoj demokratiji i svedoci smo procesa preduge, nedovršene tranzicjie ka uređnom demokratskom društvu u kome postoje stabilne institucije, društvu koje baštini standarde i vrednosti vladavine prava i ljudskih prava. Pored toga, raspolažemo sa ograničenim resursima koji su u nesrazmeri sa nagomilanim izazovima sa kojima se suočavamo. Imajući sve ovo u vidu, nema prirodnijeg partnerstva do onog između organizacija civilnog društva i organa javne vlasti, a održivi dijalog je jedan od instrumenata za razvoj i unapređenje ovog partnerstva.
Dijalogom možemo najlakše doći do zajedničkog rešenja problema i prepoznavanja i korišćenja razvojnih potencijala zajednica u kojima živimo. Međutim, čak i kada se ne slažemo oko rešavanja problema, dijalog je taj alat koji nam omogućuje da kroz argumentovanu razmenu informacija dobijemo obrazloženje zašto naše rešenje nije prihvatljivo. Samo na ovaj način možemo da stvaramo osećaj zajedništva – jer znamo da će naše uvide neko zaista uzeti u obzir. Dijalog, takođe, utiče i na uspostavljanje koncepta odgovornosti za (ne)sprovođenje prihvaćenih rešenja i dugoročno pozitivno utiče na uspostavljanje međusobnog poverenja.
Beogradska otvorena škola već skoro 30 godina, zajedno sa partnerima iz civilnog, poslovnog i javnog sektora gradi bolje društvo zasnovano na znanju, odgovornosti i javnom interesu. Upravo su ove vrednosti ono što bi trebalo da bude u srži svakog procesa – partnerstvo i saradnja kroz aktivnu participaciju.
EWB: Kako je zastoj u evropskim integracijama, nakon više od sedam godina pregovora, uticao na entuzijazam građana kada je u pitanju članstvo Srbije u EU?
VP: Prema poslednjim dostupnom istraživanju, ukoliko bi se sutra raspisao referendum za pristupanje Srbije EU bi bio svaki drugi građanin, dok bi 28,4 odsto glasalo protiv. I ovde je primetan trend opadanja podrške građana članstvu EU. Ovi procenti su, takođe, daleko ispod podrške koju su pokazali građani prilikom poslednjih talasa proširenja (od do 92, 46 odsto za na referendumu u Slovačkoj prilikom „big bang“ proširenja 2004. godine, 89,7 odsto za u Rumuniji na referendumu održanom 2003. godine i 66,7 odsto glasova za pristupanje Hrvatske EU na referendumu održanom 2012. godine). Interesantno je da, prema istom istraživanju, građani najviše očekuju od medija (gotovo trećina) i Vlade Srbije (sličan procenat) da ih informišu o EU – dva aktera u procesu za koje argumentovano možemo reći da nisu učinili sve što je u njihovoj moći da približe ideju evropskih integracija običnom građaninu, što govore i sama istraživanja javnog mnjenja.
Velika podrška građana pristupanju Srbije EU je neophodna, pre svega, zbog potrebe da se preuzme zajednički napor i podeli odgovornost za suštinske promene (koje će u našem slučaju biti vrlo zahtevne i u pojedinim segmentima vrlo nepopularne) koje proces evropskih integracija donosi našem društvu.
Podrška velike većine građana Srbije, takođe, predstavlja nedvosmisleni dokaz da kao zajednica prepoznajemo, razumemo, delimo i primenjujemo u praksi vrednosti i standarde javnih politika i pravnih tekovina EU. Moj je utisak da se kao zajednica, na žalost, polako udaljavamo od usvajanja evropskih standarda i vrednosti, ili barem stagniramo u ovom procesu. Baš zato je upravo na nama kao civilnom društvu dodatna odgovornost koji imamo u svakodnevnom radu – da evropske vrednosti budu integralni deo našeg društva i da ne odustajemo od ovog zahteva.
EWB: Zašto je proces evropskih integracija važan za razvoj građanskog društva u Srbiji? Da li građani vide prednosti članstva u Evropskoj uniji? Šta je potrebno da bi se prevazišao „zamor“ od proširenja? Da li za zastoj u pregovorima krivica leži na Srbiji ili Briselu?
VP: Proces evropskih integracija je bitan za razvoj građanskog društva zato što donosi ono što nam nedostaje – uređeno, stabilno, podsticajno okruženje za rad civilnog društva koje se zasniva na uređenim institucijama koje deluju otvoreno, transparentno i inkluzivno u javnom interesu. Na ovaj način organizacije civilnog društva imaju priliku da se neometano bave svojim poslom i da budu aktivni partner organima javne vlasti, a ne pasivni akter reformskih procesa.
Pored toga proces evropskih integracija podrazumeva doslednu primenu standarda vladavine prava i ljudskih prava koje omogućavaju organizacijama civilnog društva da bez problema vrše svoju funkciju uzbunjivača i pomnog pratioca svakog delovanja organa javne vlasti koje je je u javnom interesu i usmereno ka zaštiti, očuvanju i iskorišćavanju javnih dobara.
A gde su tu građani? Prema rezultatima nekih ranijih istraživanja, ako pitate građane Srbije baš ta EU je ključni kočničar procesa kroz takozvanu politiku stalnog uslovljavanja. Toliko puta je ponovljena činjenica koju izgleda nikako ne možemo da prihvatimo – evropske integracije nisu cilj koji bi trebalo da pro forme bude na bilo čijoj političkoj agendi. One su referentni okvir koji za Srbiju i sve nas, njene građane nudi održiv i u praksi proveren i dokazan model za primenu standarda i dosezanje vrednosti neophodnih za funkcionisanje i stalni napredak moderne, demokratski ustrojene zajednice.
Činjenica je postoji „zamor“ od proširenja i da ono već dugo nije prioritet na agendi EU. Nedvosmisleno je da je, u međuvremenu, sama EU propustila puno prilika u kojima je morala da podstakne dalji proces pristupanja i ohrabri dobre korake, ali i osudi te nešto konkretno i preduzme povodom svih onih postupaka političkih aktera i organa javne vlasti koji nas ne samo usporavaju, već i udaljavaju od članstva.
Ono što bismo morali svi da imamo na umu, takođe, je da ne pristupamo mi kao društvo EU zbog EU, nego zbog nas samih – zbog demokratičnijeg, uređenijeg i prevednijeg društva koje želimo. Ako je EU sinonim za reformu, onda one istinske promene moraju da počnu od nas samih.