Proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji traje više od dve decenije. Tokom tog perioda, postignuti su neki uspesi: ojačane su političke i ekonomske veze Srbije i EU i izbrisane mnoge granice koje su državu držale u izolaciji u poslednjoj deceniji 20. veka. Ipak, Srbija nije uspela da se konsoliduje kao demokratska država, a formalni pregovori o članstvu nisu ni blizu kraja. I sama EU u koju se Srbija zaputila nije ista kao pre dvadeset godina.
Ovo su neke od poruka dokumentarnog filma “Dug put u Evropu” portala European Western Balkans, koji je premijerno prikazan u Beogradu prošle nedelje.
Međutim, iako okolnosti za proširenje u poslednje dve decenije nikada nisu bile tako nepovoljne kao danas, Brisel i dalje tvrdi da perspektiva članstva još uvek nije izgubljena, a reforme treba nastaviti. Građane takođe treba podsetiti zašto su na taj put krenuli, istakao je autor filma Filip Lukić.
Film, koji će uskoro biti dostupan i na internetu, to čini kroz isticanje najvažnijih događaja u ovom procesu.
Petooktobarske promene i početni entuzijazam
Ako ne formalni, suštinski početak evropskih integracija Srbije bio je pad režima Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine.
Sagovornici u dokumentarcu naglasili su da je, nakon devedesetih godina kada je država bila u ratovima i međunarodnoj izolaciji, promena tih okolnosti dovela do optimizma po pitanju evropskih integracija.
“Devedesete su svakako bile obeležene izolacijom, pre svega. Čitava decenija je u tom smislu potpuno izgubljena. Za sve građane, tada je taj evroentuzijazam zapravo značio pokušaj da se, na tom talasu Evrope, tako nešto nikada više ne desi”, rekla je za film Tanja Miščević, bivša šefica Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji.
Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije od 2008. do 2012. i članica Savetodavne grupe Balkan u Evropi (BiEPAG), rekla je da je taj period za nju lično bio trenutak kada “najviše osećate da možete da date neki doprinos i da budete u situaciji da nešto konkretno promenite i da vidite da se nešto menja na bolje u zemlji”.
U junu 2003, sve države Zapadnog Balkana dobile su obećanje o perspektivi članstva u Evropskoj uniji na samitu u Solunu. Kako je naveo Pjer Mirel, bivši zvaničnik EU zadužen za proširenje, za Srbiju su postavljena tri uslova: puna saradnja sa Haškim tribunalom, pronalazak rešenja za bileteralna pitanja, uključujući i pitanje Kosova, i neophodne reforme, posebno u oblastima koja se nazivaju „osnovama“: vladavina prava, demokratija i medijske slobode.
Ipak, vrlo brzo se ispostavilo da put neće lako ići. Samo nekoliko meseci ranije nanet je, kako se navodi u filmu, prvi veliki udarac za evropsku ideju u Srbiji: ubistvo premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine.
“Sa ubistvom premijera Đinđića na neki način i deo evropske ideje je ubijen u ovoj zemlji”, rekao je za film Srđan Cvijić, viši analitičar Instituta za javne politike Fondacije za otvoreno društvo i član BiEPAG-a.
Pjer Mirel ocenio je da je velika greška Srbije bila da u tom trenutku, nakon ubistva premijera, nije rasformirala ono što je opisao kao duboku državu.
„Mislim da je bila velika greška jer je ta duboka država nastavila sa svojim negativnim uticajem“, rekao je Mirel za film.
Prvi veliki izazov: Saradnja sa Haškim tribunalom
Saradnja sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu u javnosti je uvek imao visoku dozu nepopularnosti, a Tanja Miščević ocenila je da je ona najviše štete nanela upravo procesu evropskih integracija.
Srbija je nakon 2000. Hagu ukupno izručila 45 osoba koje su bile optužene za ratne zločine.
Bivši predsednik Srbije Boris Tadić rekao je za film da su on i drugi predstavnici Demokratske stranke bili odlučni u zaključivanju saradnje sa Haškim tribunalom, u nameri da doprinesu pomirenju u regionu, nadajući se da će i druge zemlje to učiniti, mada, kako je Tadić ocenio, to nisu uradile u istoj meri kao Srbija.
“Drugo pitanje je da li je Haški tribunal ispunio svoje moralne obaveze, da li Haški tribunal odlučivao na način koji je dobar, u skladu sa pravom i međunarodnim pravom? Vrlo često nije…“, rekao je Tadić za film.
Dva najvažnija hapšenja, Radovana Karadžića 2008. i Ratka Mladića 2011, ispostaviće se, nisu doprinela ubrzanju evropskih integracija Srbije onoliko koliko su se učesnici u procesu nadali.
„Jedan od momenata velikog razočaranja za mene je bio 2011. godine. Sećam se da sam se tada na vest o hapšenju generala Mladića uključio odavde iz Brisela i izgovorio rečenicu da će se odnosi Srbije i EU deliti na one pre ovog dana i one posle ovog dana“, rekao je za film Dušan Gajić, novinar i dopisnik iz Brisela od 2004. godine.
Da se odnosi ipak neće tako drastično promeniti i da pred Srbijom stoji možda i veći izazov od saradnje sa Hagom, ubrzo je postalo jasno.
„Ulazak“ pitanja Kosova u proces evropskih integracija
Suzana Grubješić, potpredsednica Vlade za evropske integracije 2012-2013, to je opisala sledećim rečima: “Predaha nije bilo”.
„Hag se privodio kraju, završavao se, Kosovo je postalo tema. Taj neki entuzijazam da može da bude brže me je napustio onog trenutka kad je kosovsko pitanje ušlo u proces evropskih integracija, znala sam da to neće brzo“, rekla je Grubješić za film „Dug put u Evropu“.
U februaru 2008. vlasti u Prištini su jednostrano proglasile nezavisnost Kosova. Takav potez vlasti u Beogradu su smatrale kršenjem međunarodnog prava, ali veći deo zemalja članica Evropske unije uz Sjedinjene Američke Države ipak je priznao kosovsku nezavisnost.
Newborn znak u Prištini; Foto: Wikimedia Commons
Pitanje Kosova dovelo je do sukoba unutar tadašnje vladajuće koalicije, odnosno predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice i predsednika Borisa Tadića. Vlada je pala, a na izborima je pobedila koalicija oko Demokratske stranke koja je preuzela na sebe i nastavak evropskih integracija i pokušaj formalnog očuvanja Kosova unutar Srbije.
„Ne možete vi sačuvati Kosovo ako nemate međunarodnu podršku. Čiju? Pa upravo onih zemalja koje su bliske ideji da podrže nezavisnost Kosova. To što se vi uhvatite u kolo sa onima koji samo vas podržavaju, to vam ne vraća Kosovo“, rekao je Boris Tadić za film.
Normalizacija odnosa Beograda i Prištine kasnije je i formalno uključena u proces proširenja, u poglavlje 35, koje, zajedno sa poglavljima vezanim za vladavinu prava, određuje brzinu napretka ka članstvu. Ni posle deset godina, sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji nije na vidiku.
“Pitanje Kosova oduvek služi kao alibi i pokriće za sve ono što nije urađeno na polju modernizacije i demokratizacije ove zemlje. Ja se nadam da nije zauvek”, rekla je za film Nataša Dragojlović, koordinatorka Nacionalnog konventa o EU.
Najveći uspesi: Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i ukidanje viza
Godina 2008, osim otvaranja velike prepreke na evropskom putu Srbije u vidu pitanja Kosova, obeležena je i do tada najvećim uspehom – sklapanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je i dan danas jedini ugovorni odnos između Srbije i EU.
Godinu dana kasnije načinjen je još jedan od simbolički najznačajnijih koraka u procesu – Evropska unija ukinula je vize za putovanja građanima Srbije. Dok je SSP u političkoj areni značio puno, kod građana je ukidanje viza predstavljalo onaj momenat koji je zaista delovao na svest, ukazala je Tanja Miščević.
“Dva najlepša momenta u mojoj političkoj karijeri su bili kada sam pokazao ono penkalo kojim smo se trajno vezali sa Evropskom unijom, ne samo ekonomski nego i vrednosno. I drugi momenat naravno je to kada smo prošli u ponoć bez viza i zajedno sa građanima odleteli za Brisel”, rekao je za film Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije od 2008. do 2011.
Ratifikacija SSP-a u Narodnoj skupštini u septembru 2008. dovela je i do tektonskih promena na političkoj sceni Srbije, osnivanjem Srpske napredne stranke iz redova članova Srpske radikalne stranke koji su odlučili da podrže ratifikaciju sporazuma.
“Pomislila sam: Dozvali su se pameti, vide šta je racionalno i pragmatični su. I okej, to može da se uradi”, opisala je Suzana Grubješić svoju reakciju na te događaje.
Nešto drugačiji stav imao je Srđan Majstorović, zamenik direktora Kancelarije za evropske integracije Vlade Republike od 2015. do 2017. i član BiEPAG-a.
“Postojao je jedan osećaj nelagode i nepoverenja da neko može da napravi takav obrt i da preko noći za 180 stepeni promeni vrednosnu osnovu svoje politike i tu politiku u celosti”, rekao je Majstorović.
Vlast Srpske napredne stranke: „Kameleonski period“, pa urušavanje demokratije
Pad s vlasti stranaka koje su sprovele petooktobarske promene 2012, samo koji mesec nakon što je Srbija i formalno postala kandidat za članstvo u EU, doveo je na vlast koaliciju Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, koja vlada do danas. U prvom periodu novi nosioci vlasti isticali su posvećenost evropskim integracijama Srbije.
Ovaj period vlasti Aleksandra Vučića, koji je ubrzo smenio Tomislava Nikolića na čelu SNS-a, Srđan Cvijić opisuje kao „kameleonski“.
„To je period gde sadašnji režim u Srbiji još uvek nije imao sve konce vlasti u rukama i trudio se da se dodvori Zapadu tom nekom prethodnom politikom koja je trebalo da pokaže predanost ka evropskoj viziji za Srbiju, demokratizaciji i članstvu u Evropskoj uniji“, kaže u filmu Srđan Cvijić.
Usledilo je sklapanje Briselskog sporazuma sa Prištinom u aprilu 2013, pa formalno otvaranje pregovora o članstvu u januaru 2014. Da bi postala članica, Srbija mora da otvori i zatvori svih 35 pregovaračkih poglavlja. Međutim, u narednih sedam godina, otvoreno je samo 18, a zatvorena samo dva.U međuvremenu, došlo je do nazadovanja u ključnim oblastima.
„Pitanje demokratije, pitanje vaših ličnih prava, slobode govora, slobode medija… To su univerzalna prava i slobode. Mi danas imamo ozbiljan problem upravo sa ovim pitanjima i nažalost takva Srbija ne može da pretenduje na bilo kakvo ubrzanje nastavka pregovora sa Evropskom unijom“, rekao je za film Srđan Majstorović.
Vladimir Međak, bivši član Pregovaračkog tima Vlade Srbije, citirajući organizacije poput Fridom hausa, Reportera bez granica, Transparensi Internešenala, ocenio je da Srbija po ključnim parametrima ozbiljno ide unazad i da, čak i kada bi rešila pitanje Kosova, sačekali bi je problemi nedostatka vladavine prava.
I retorika prema Briselu se zaoštrila.
„Ja mislim da je cilj vlasti kroz to svakodnevno antievropsko trovanje javnog mnjenja kroz tabloide, kroz televizije pod kontrolom vlasti, da se građani do te mere antagonizuju kada je reč o Evropskoj uniji, da praktično vlast postane jedini sagovornik EU u zemlji“, ocenjuje Srđan Cvijić.
Krize u Evropskoj uniji i neizvesna budućnost
Osim pogoršanja situacije u Srbiji, proces evropskih integracija celog regiona usporio je i niz kriza koji je u poslednjih nekoliko godina pogodio Evropsku uniju. Stanica ka kojoj se region zaputio, navodi se u filmu, nije ista kao što je bila pre skoro dvadeset godina kada je Evropska unija Zapadnom Balkan i Srbiji obećala perspektivu članstva.
Ekonomska, dužnička, migrantska kriza, Bregzit, ali i trenutni sukob oko osnovnih vrednosti među članicama Unije doveli su do toga da Brisel i države članice prema svom obećanju iz Soluna i evropskoj perspektivi regiona postanu i skeptičnije i opreznije.„Evropa je prolazila od jedne krize ka drugoj, proširenje se sklanjalo sa stola. Sad mislim da više niko apsolutno ne pominje proširenje kao reč. To nije pravedno. Zašto mi snosimo posledice prethodnih loših odluka o proširenju?“, rekla je za film Suzana Grubješić.
Eventualna perspektiva članstva do 2025. za Crnu Goru i Srbiju, koja je navedena u Strategiji proširenja Evropske komisije 2018, više se ne spominje kao realističan datum. Ni nova metodologija proširenja, usvojena 2020, do sada nije uspela da ubrza proces pristupanja.
Pjer Mirel ocenio je za film da je 2030. realističan datum kada bi bar jedna ili dve države regiona mogle da se pridruže, dok je Vladimir Međak napomenuo da mogućnost pristupanja nije uvek i trajno na stolu.
„Vrata nisu uvek otvorena, ona se otvaraju periodično. E taj period otvaranja zavisi od unutrašnjih političkih ciklusa u Evropskoj uniji. Kad se taj period ponovo vrati i kad se vrata otvore, samo onaj koji stoji ispred vrata i spreman je za članstvo – taj će ući“, zaključio je Međak.
Dok se vrata ponovo ne otvore, Srbija će, po svemu sudeći, morati da se suoči sa mnogobrojnim unutrašnjim problemima.