Međutim, u samom tekstu poglavlja 23 (Pravosuđe i osnovna prava), u delu koji se odnosi na slobodu izražavanja, u širokom izveštaju Komisije, izražava se poprilična zabrinutost za bezbednost novinara.

Takođe se navodi da su sami predstavnici vladajuće partije upravo bili među onima koji su vodili kampanje protiv medija i njihovih radnika.

EK konstatuje u ovom poglavlju da su novinarska udruženja i medijske asocijacije napustile Radnu grupu za bezbednost novinara izostanka reakcije te iste grupe povodom kampanje koja se vodila protiv njihovih kolega i civilnog društva.

Oni navode, bez obzira na usvojen Kodeks ponašanja, da poslanici i dalje vređaju i omalovažavaju novinare. Takođe je primećeno, između ostalog, da Regulatorno telo za elektronske medije (REM) i dalje ne radi svoj posao kako bi trebalo.

„REM  i dalje ne prati i ne kažnjava dovoljno emitere čiji program ne ispunjava sve obaveze prema zakonu“, piše u izveštaju, te se navodi da „nedostatak nezavisnosti ovog tela bi trebalo rigoroznije rešiti“.

Spomenuti su i javni servisi, odnosno RTS i RTV, te piše da različitost političkih stavova i dalje nije u dovoljnoj meri zastupljena na javnim medijskim servisima.

“Pretplata na javne medijske serviše je povećana i kako je i predviđeno Medijskom strategijom RTS ove godine nije uvršten u državni bužet”, navodi se u izveštaju.

Srbija bi, kako piše u izveštaju, trebalo da bez odlaganja i transparentno sprovede Medijsku strategiju, fokusirajući se na: poboljšanje ukupnog okruženja za slobodu izražavanja uzdržavanjem od verbalnih napada i pretnji novinarima od strane visokih zvaničnika; pored toga, osiguravanje da se pretnje i slučajevi fizičkog i verbalnog nasilja brzo se reše i javno osude;osiguravanje pravovremene implementacije Medijske strategije i jačanje medijskog pluralizma, ovo uključuje mere koje se odnose na funkcionisanje i mandat REM-a, za vreme izbora, ali i u periodu između izbornih kampanja u svetlu preporuka OIDHR -a; osiguravanje pravovremene implementacije Medijske strategije u pogledu transparentnosti i pravičnosti pri sufinansiranju medijskog sadržaja od javnog interesa, te transparentnost vlasništva medija i oglašavanja.

Forma, a ne suština

Međutim, postavlja se pitanje šta je onda tu konkretno „ograničen napredak“, kada sve što je navedeno ukazuje na jedno u potpunosti razaranje novinarske profesije.

Norbert Šinković iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine kaže da ima utisak da je ispunjavanje određenih standarda svedeno samo na formu.

„Postojanje različitih tela, formiranje predmeta pred sudom, kao ni usvajanje nekih dokumenata ne znači suštinski napredak. Kao i sam izveštaj kaže, ključni problemi i dalje postoje i promena se nije desila u javnoj komunikaciji u kojoj su novinari koji profesionalno rade svoj posao i dalje ’neprijatelji svega’ što nije u skladu sa zvaničnim politikama Srbije“, rekao je on.

On kaže da „bezbednost novinara, niski profesionalni standardi, pritisci, nefunkcionisanje nezavisnih regulatornih tela i dalje predstavljaju problem u profesiji, i da tu nema promena“.

„Čini mi se da je forma preuzela primat nad suštinom“, jasan je naš sagovornik.

Lokalni mediji u senci „ograničenog napretka“

Stojan Marković iz Asocijacije lokalnih i nezavisnih medija „Lokal Pres“ kaže da „Koalicija za slobodu medija, koju čine Asocijacija medija, Asocijacija onlajn medija (AOM), Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Poslovno udruženje Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija ’Lokal Pres’ i Slavko Ćuruvija Fondacija, ulaže velike napore da se medijska scena u Srbiji uredi po principima i standardima koji u ovoj oblasti važe u većini zemalja EU“.

„Međutim, sudaramo se sa pokušajima pojedinih GONGO organizacija, koje logistički podržava deo državnog aparata, da se već dostignute vrednosti i odluke ponište – recimo kad su Savet za štampu tj. princip samoregulacije i izlazak države iz vlasništva u medijima u pitanju – , koje su već usvojene u Medijskoj strategiji i pojedinim zakonskim rešenjima. Nema napretka ni u zaštiti bezbednosti novinara, pa se pokazala potpuno opravdanom odluka da više ne učestvujemo u Radnoj grupi za zaštitu i bezbednost novinara koju je formirala Vlada Srbije“, ističe Marković.

On dodaje da „smo suočeni i sa činjenicom da premijerka verbalno napada i omalovažava rad redakcija koje iza sebe imaju značajne međunarodne i domaće nagrade za istraživačko novinarstvo“.

„U takvom ambijentu položaj lokalnih medija je dodatno težak i komplikovan jer pritisci koje oni imaju od lokalnih političkih i ekonomskih moćnika su svakodnevni i surovi, a šira javnost o njima malo zna“, kaže naš sagovornik.

On se dalje pita „šta je onda to što bi bio ’ograničeni napredak’ koji je Srbija ostvarila kako Evropska komisija ocenjuje u poglavlju za medije“.

„Zaista ne znam i ne prepoznajem, osim ako se misli na konačnu usvojenu Medijsku strategiju i formiranje Radne grupe za izmene i dopune Zakona o javnom informisanju i medijima i čini mi se relativno kvalitetna rešenja koja dotiču zaštitu i bezbednost novinara u nacrtu izmena Krivičnog zakona. Meni to sve ipak ne ostavlja utisak ’ograničenog napretka’ i više mi liči na ono lenjinističko ’korak napred, dva koraka nazad’ kako se uvek dešava kada neko iz Evrope pohvali vlast u Srbiji“, izričit je Marković.

Pedeset nijansi pritisaka i napada

Ipak, Ivana Stevanović iz Slavko Ćuruvija Fondacije smatra da „Brisel i dalje birokratski beleži usvojene papire (čitajte: Akcioni plan za Medijsku strategiju) i fingirane dijaloge, zaobilazeći suštinske – a tako očigledne – prepreke ka stvarnom napretku“.

„Ne vidim bolji pokazatelj apsolutnog nedostatka ’političke volje’ za negovanje slobodnih medija, od svakodnevnog brecanja, vređanja i zastrašivanja novinara koji stižu sa svih nivoa vlasti i od njenih tabliodinih glasnogovornika. Zaključak o ’napretku’ koji je izveden iz konstatacija da nisu ispunjene preporuke koje se već godinama ponavljaju u prethodnim izveštajima, ne mogu da razumem drugačije do svesnog zanemarivanja činjenica. Već godinama u izveštajima EK čitamo iste primedbe na račun REM, javnih servisa, ODIHR preporuka, medijskog vlasništva i budžetskog finansiranja medijskih projekata – bez ikakvog efekta na funkcionisanje tih instituta“, kaže Stevanović.

Tamara Filipović iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije misli da „ocena Evopske komisije ne odražava stanje stvari na terenu“.

„Mogu da razumem ocenu ukoliko je upoređivana situacija stanja medijskih sloboda u prethodnoj godini sa ovom godinom. U tom smislu mogu se složiti da 2021. ipak nije tako crna kao 2020. jer smo prethodne godine zabeležili  rekordan broj napada i pritisaka na novinare, a posebnu zabrinutost je izazvalo to što je u 2020. fizičko nasilje nad novinarima eskaliralo“, jasna je naša sagovornica.

Međutim „ocena bi trebalo da odražava ispunjenost evropskih standarda u datoj oblasti.“

„Imajući to u vidu Srbija i dalje nije načinila nikakav napredak na polju slobode medija u praksi, već i dalje samo ispunjava formu, donosi različite akte kojih se uglavnom ne pridržava, formira bezbroj radnih grupa koje ne rešavaju probleme zbog kojih su osnovane, a novinari se osećaju ugroženo zbog posla koji obavljaju, građani ostaju bez informacija u javnom interesu, institucije rešavanju problema pristupaju selektivno…“, kaže ona.

Međutim, Ivana Stevanović smatra da je „Srbija i u 2021. na svim relevantnim međunarodnim indeksima slobode medija zabeležila pad ili stagnaciju“.

„Bilo bi zanimljivo čuti objašnjenje gde je to Komisija videla napredak tamo gde su Reporteri bez granica, Freedom House, Posmatračka misija Platforme MFRR, baze napada na novinare NUNS i UNS i ostali domaći i inostrani posmatrači videli porast pritisaka i napada i konstatovali zabrinjavajuću i alarmantnu situaciju za slobodu medija u Srbiji. Ovogodišnji izveštaj je, nažalost, još jedan jasan pokazatelj da za medijske slobode, ali i širu vladavinu prava u Srbiji, moramo da se izborimo sami, bez velikih iluzija o dobroj metli koja će nam stići iz Evropske unije da počisti Augijeve štale“, zaključila je ona.