„Kad je reč o ispitivanju odgovornosti za krivično delo pranja novca, trebalo bi prethodno utvrditi odakle potiče novac koji su davaoci priloga uplaćivali. Čini se da do te tačke tužilaštvo u istrazi nije došlo, čak ni kada je sumnjalo da su zvanični davaoci priloga dobili novac od nekog drugog“, rekao je za CINS Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija komentarišući odluku Višeg javnog tužilaštva da ne procesuira političke stranke.

Pet godina otkako je Agencija za sprečavanje korupcije poslala izveštaj o mogućim nezakonitostima u finansiranju Srpske napredne stranke (SNS), Socijalističke partije Srbije (SPS) i Ujedinjenih regiona Srbije (URS), Više javno tužilaštvo u Beogradu (VJT) je 11. maja ove godine donelo odluku da nema osnova za pokretanje krivičnih postupaka protiv njih.

Agencija je u izveštaju navela da su neki od donatora SNS-a bili primaoci socijalne pomoći, kao i da je 135 donatora na svoje račune uplatilo po 40 hiljada dinara koje su odmah prosledili stranci. Agencija je sumnjala i da donacije „potiču iz nelegalnih aktivnosti, u koje između ostalih spada i sumnja na pranje novca”.

U izveštaju se navode još dve sumnjive transakcije, SPS-u u vrednosti od 650 hiljada dinara i URS-u 80 hiljada dinara.

Nakon što je portal nova.rs objavio da postupak pred tužilaštvom nosi oznaku „strogo poverljivo”, ova oznaka je skinuta, a tužilaštvo je izdalo saopštenje.

Najvažniji zaključci saopštenja su:

• Tužilaštvo ne može da pokrene krivični postupak u vezi sa finansiranjem političkih aktivnosti jer 135 osoba koje su uplatile po 40.000 dinara kao donaciju SNS-u nisu bili korisnici socijalne pomoći.
• Nema elemenata krivičnog dela pranja novca jer bi, u skladu sa sudskom praksom, morala da postoji pravosnažna presuda o krivičnom delu kojim su došli do novca koji se „pere”.
• U nekoliko slučajeva su zaposleni u javnim ustanovama ili lokalnim samoupravama davali u kovertama novac članovima stranke da ga uplate na račun stranke. Tu bi se moglo govoriti o kršenju Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, navodi Tužilaštvo, ali je nastupila apsolutna zastarelost i krivičnog gonjenja i zastarelost za pokretanje prekršajnog postupka.

O tome šta je sporno u odluci Tužilaštva razgovarali smo sa Nemanjom Nenadićem iz Transparentnosti Srbije.

Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija; Foto: N1

P: Kako komentarišete saopštenje Tužilaštva?
O: Dobro je što je VJT dalo saopštenje povodom ovog slučaja. Međutim, da bi javnost mogla da stekne potpun uvid u to da li je postupanje tužilaštva bilo ispravno i blagovremeno potrebne su dodatne informacije, kojih u ovom saopštenju nema. Pre svega, to su informacije o vremenu postupanja tužilaštva. Kada su prikupljani pojedini dokazi, na koji način su prikupljani, na primer, da li su saslušana lica koja su označena kao donatori političkih stranaka i ovlašćena lica u političkim strankama, ko je sve bio obuhvaćen istragom i tome slično.

Iz saopštenja VJT se ne vidi jasno u koliko slučajeva je tužilaštvo došlo do saznanja o nezakonitom finansiranju kampanje u koju su bili uključeni zaposleni u javnom sektoru i koji je iznos sredstava za finansiranje kampanje koji je prikupljen na taj način. Takođe, iz saopštenja ne vidimo da li je ispitivano postojanje nekog drugog krivičnog dela koje bi moglo biti povezano sa takvim prikupljanjem novca za političku stranku. Naime, logično je pretpostaviti da zaposleni u javnim ustanovama i opštinama nisu sami došli na ideju da uplaćuju nezakonito novac za finansiranje kampanje, već da su to učinili po nalogu ili pod uticajem svojih pretpostavljenih, pa bi jednako logično bilo da su tužioci ispitivali i moguće krivično delo trgovine uticajem (od strane čelnika tih javnih ustanova, preduzeća i lokalnih samouprava).

Logično je pretpostaviti da zaposleni u javnim ustanovama i opštinama nisu sami došli na ideju da uplaćuju nezakonito novac za finansiranje kampanje, već da su to učinili po nalogu ili pod uticajem svojih pretpostavljenih.

Pored toga, nije jasno zbog čega su ove informacije bile označene kao poverljive do davanja saopštenja. Poverljivost je imala smisla jedino za vreme trajanja istrage.

P: U saopštenju piše da su pojedinci iz javnih ustanova davali novac članovima stranke u kovertama i da se tu može govoriti o kršenju Zakona o finansiranju političkih aktivnosti.  Ipak, došlo je do apsolutne zastarelosti što znači da se niko za to ne smatra odgovornim. Da li je Tužilaštvo ovakvom formulacijom priznalo postojanje krivičnog dela?

O: VJT ukazuje da je u navedenim slučajevima moglo biti reč o krivičnom delu. Ostalo je nejasno u kom trenutku je VJT došlo do tih saznanja. Naime, pošto je predmet kod tužilaštva bio od 2017. godine, a sporni događaji su se desili tri godine pre toga, u tom trenutku zastarelost nije postojala. Čak ni za najblaži oblik ovog krivičnog dela. Nameće se pitanje zbog čega tužilaštvo nije podiglo optužnicu dok je to bilo moguće.

Za gonjenje pojedinaca koji su bili uključeni u šemu nezakonitog finansiranja tako što su davali manje iznose, rok zastare jeste bio pet godina. Propuštanjem gonjenja možda je propuštena prilika da se kroz njihovo svedočenje dođe do glavnih krivaca za kršenje zakona, koje je očigledno bilo organizovano.

Nameće se pitanje zbog čega tužilaštvo nije podiglo optužnicu dok je to bilo moguće.

Za organizatore šeme koji su učestvovali u nezakonitom prikupljanju većeg iznosa i dalje postoji odgovornost i mogućnost gonjenja za teži oblik krivičnog dela jer zastarelost u tom slučaju nastupa tek posle 10 godina.

P: Tužilaštvo je saopštilo i da nije bilo pranja novca, kao i da 135 donatora SNS-a nisu korisnici socijalne pomoći.

O: Tužilaštvo ni na koji način nije bilo u ovom poslu vezano podacima iz izveštaja Agencije. To što 135 ljudi koji su uplatili po 40 hiljada dinara kao prilog za SNS „nisu (bili) korisnici socijalne pomoći” kada su uplatili priloge, kao što kaže tužilaštvo, nije od presudnog značaja za utvrđivanje postojanja krivičnog dela. Naime, krivično delo se uopšte ne sastoji u tome što primalac socijalne pomoći uplaćuje donaciju, već je takav status davaoca priloga samo dodatan razlog da se javi sumnja da novac za finansiranje stranke ne potiče iz njihovih prihoda.

Kad je reč o ispitivanju odgovornosti za krivično delo pranja novca, trebalo bi prethodno utvrditi odakle potiče novac koji su davaoci priloga uplaćivali.

Ipak, i ovde ostaje nejasno kako je moglo doći do nesaglasja o tome ko su primaoci socijalne pomoći jer Agencija sigurno nije sama mogla da ih označi, već je to učinila na osnovu podataka prikupljenih od drugih državnih organa. Tužilaštvo je u ovom slučaju imalo veoma dobre razloge da svojom istragom obuhvati znatno širi krug lica od pomenutih 135, ako ni zbog čega drugog a onda zbog izjave predsednika SNS-a, o „trećim ljudima iz kafane”.

Sveobuhvatna istraga bi, na primer, podrazumevala da tužilaštvo, ili Agencija još pre tužilaštva, utvrde u koliko slučajeva su davaoci priloga neposredno pre nego što su uplatili donacije od 40 hiljada dinara, taj novac uplatili na sopstveni račun.

Kad je reč o ispitivanju odgovornosti za krivično delo pranja novca, trebalo bi prethodno utvrditi odakle potiče novac koji su davaoci priloga uplaćivali. Čini se da do te tačke tužilaštvo u istrazi nije došlo, čak ni u situacijama kada je i samo imalo sumnje u to da su zvanični davaoci priloga dobili novac od nekog drugog.

P: Ko je kriv što je postupak zastareo?
O: Moguće je da je odgovornost podeljena. Na primer, ako je Agencija podnela tužilaštvu informacije tek u martu 2017. godine, za izbore održane tri godine pre toga, može se postaviti pitanje zbog čega to nije učinjeno ranije. Takođe je moguće da su i Agencija i tužilaštvo čekali na neke druge organe da izvrše provere i dostave im informacije.