U Vojvodini ima oko 500 industrijskih zagađivača, od kojih svega oko 80 ima neke predtretmane otpadnih voda, a 60 odsto ukupnog zagađenja potiče iz industrije, uglavnom prehrambene.

Kako je ocenjeno na debati „Sa kakvom vodom želimo u Evropsku uniju”, zagađivači su i naselja, a veliki problem je to što većina nema prečistače otpadnih voda.
 
„Situacija nije nimalo pohvalna. Na velikim rekama, kao što je Dunav, malo je bolje stanje, međutim, veliki problem je na kanalima i često se dešava da kroz neke kanale protiče jedino otpadna voda iz industrije. Jedan od izvora zagađenja jeste i poljoprivredno zemljište koje se tretira sa veštačkim đubrivima i pesticididima, tako da imamo kanale pune zagađenog sedimenta do te mere da su negde potpuno izgubili svoju funkciju i pretvorili su se u otvorene deponije”, kaže profesor Srđan Rončević sa Departmana za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine PMF-a.   
 
Jedna od vojvođanskih crnih tačaka je deonica Velikog bačkog kanala koja protiče kroz Vrbas. Na mnogim mestima, kanal se skupio na bukvalno metar ili dva, a dubina je negde samo 10 do 20 centimetara.
 
U najzagađenijem delu od šest kilometara treba izvaditi 400.000 kubnih metara zagađenog mulja. PMF je uradio projekat čišćenja kanala u kojem je predloženo na koji način bi zagađeni mulj bio tretiran i bezbedno deponovan.
 
„Pokazali smo da nakon dodavanja određenih agenasa taj mulj može bezbedno da se deponuje. Predložene su tri lokacije, ali se pojavio problem sa jednom od njih, jer je obuhvaćena zonom izgradnje Opštine Vrbas”, naveo je profesor Rončević.
 
Prema rečima podsekretarke Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine Brankice Tabak, da bi se krenulo u čišćenje kanala, između ostalog, neophodna je izrada Prostornog plana područja posebne namene.
 
„Vlada Vojvodine je upravo donela tu odluku, pa će iz budžetske rezerve za to biti izdvojeno 18 miliona dinara. Tim planom će se definisati na koji način i na kojim lokacijama se mulj može tretirati i deponovati”, rekla je Tabak.
 
Postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda u Vrbasu, čija je izgradnja počela 2012. godine još nije završeno, a radovi su jedno vreme bili i obustavljeni. Zvaničnici Opštine Vrbas izjavili su da je izgradnja sada nastavljena, a novi rok za završetak je mart sledeće godine.
 
„Mi još uvek nemamo poverenja u institucije i to nepoverenje bazira se na višegodišnjem iskustvu njihovog odnosa prema ovom problemu, ocenio je predsednik Ekološkog pokreta Vrbasa Ratko Đurđevac. Kako kaže, sve informacije o zagađenju”, koje su poražavajuće, kod nas egzistiraju bez ikakvog problema.
 
„Praktično od danas pa do sudnjeg dana možete raditi studije, analizirati vodu, donositi zaključke, a da se ništa ne promeni, kao što se kod nas ništa ne menja. Lokalni zvaničnici su najavili da će postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda u Vrbasu konačno da proradi u martu. Šta će se desiti kasnije sa tom investicijom? Šta će se desiti sa jednim predimenzioniranim postrojenjem i ko će plaćati te troškove? Da li su lokalne samouprave obezbedile dovoljne količine vode za to postrojenje da se građani ne šokiraju kada im stignu računi?”, pita se on.  
 
Ekološki pokret Vrbasa podneo je nedavno nove prijave protiv fabrike „Vital” zbog zagađenja Velikog bačkog kanala.
 
„Svake godine mi podnesemo u proseku 10-15 prijava, a sada krećemo sa krivičnim i prekršajnim prijavama. Dolazi do nekakvog pomaka, ali je on nedovoljan da se bilo šta na terenu promeni. Već nekoliko godina „Vital” se kažnjava dva, tri puta godišnje sa po 500.000 dinara i 30.000 dinara kazne za odgovorno lice. To očigledno nije dovoljno da „Vital” nešto uradi i mi se često zapitamo zbog čega onaj ko ponavlja prekršaj dobija istu kaznu svaki sledeći put, kada je to praktično minimalna kazna”, kaže Đurđevac.
 
Rešavanje problema zagađenja podrazumeva velika finansijska sredstva pa se, kako je rekla Brankica Tabak, planira konkurisanje za novac iz fondova Evropske unije, koja je finansirala i izgradnju prečistača u Vrbasu.
 
„Te novce iz IPA fondova treba iskoristiti, jer evidentno je da mi kao država trenutno nemamo dovoljno sredstava. Mađarska je centralne prečistače otpadnih voda isfinansirala iz evropskih fondova”, navodi Tabak.
 
Prema rečima Ratka Đurđevca, postavlja se pitanje da li mi pametno trošimo ono čime već raspolažemo: „Imamo veliki broj vodnih naknada, kao i ekološke takse, da li znamo koliki su to iznosi i gde one idu. U Vrbasu građani i privreda naknadu za odvodnjavanje plaćaju svake godine oko 30 miliona dinara. Da li se neko zapitao gde se troše naše pare? Takođe ekološka taksa je 2015. izgubila boju i više nije namenska i ušla je u sferu parafiskalnog nameta”.
 
Kada je reč o finansiranju, profesor Rončević ocenjuje da se problem mora strateški rešavati: „Skupština Vojvodine je još 2010. godine donela Strategiju vodosnabdevanja i zaštite voda koja se uopšte nije počela primenjivati. Ona je bitna jer, kada rešavate neki problem, ako ga rešavate sa višeg nivoa, možete udruživanjem i dogovorom dve, tri opštine da prođete jeftinije”.  
 
On, međutim, ukazuje da je već nekoliko godina smanjeno interesovanje za studije zaštite životne sredine, dok je istovremeno to poglavlje u pregovorima za pristupanje EU obeleženo crvenom bojom. „Tu imamo ogromne potrebe za investicijama, trebaće nam puno stručnjaka, a oni se ne stvaraju preko noći. Budući studenti idu ka nekim atraktivnijim stvarima, ka IT tehnologijama, a vi ne možete time da rešite svaki problem”, ocenjuje profesor Rončević.
 
Tribinu „Sa kakvom vodom želimo u Evropsku uniju” realizovala je Fondacija 021 u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom, u okviru programa „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji” uz podršku ambasade Švedske u Srbiji.

Video snimak možete pogledati OVDE.