Kada su novinarke Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) početkom septembra 2017. godine posetile lokaciju nekadašnjeg stočnog groblja u Bajmoku, kod kapije su zatekle bačena tela mladog praseta, mrtvog psa, kožu zeca i kesu nepoznatog sadržaja.
Samo nekoliko nedelja ranije tu se nalazilo mnogo više životinjskih ostataka, a dešavalo se da ih psi lutalice i druge životinje u noćnim satima raznose okolo, objašnjava veterinar Jožef Hegediš. Dodaje da je stanje sada nešto bolje nego ranije.
Stočno groblje je zatvoreno, ali su subotičke vlasti meštanima omogućile da tri puta sedmično na tu lokaciju donose animalni otpad, koji se sakuplja u kontejner. Potom ga zaposleni komunalnog preduzeća Čistoća i zelenilo odvoze u aktivnu jamu grobnicu. Ipak, nepropisno odlaganje životinjskih ostataka je česta pojava na području Subotice.
Na stočnom groblju u Bajmoku četiri psa njuškaju vreće s otpadom
Foto: Natalija Jakovljević
Tokom prvih sedam meseci 2017. godine Čistoća i zelenilo je odnelo za trećinu više animalnog otpada nego cele prethodne godine, od čega deo sa javnih površina. Među 332 proizvoda životinjskog porekla pronašli su više od 40 svinja, krmača i prasadi, odrane kože životinja, 21 džak kostiju, 39 iznutrica, kao i 13 džakova ostataka čiji sadržaj nisu mogli da utvrde.
Odbačeni materijal opasan je po ljudsko zdravlje i okolinu jer predstavlja najveći mogući izvor infektivnog materijala i opasnosti za širenje bolesti životinja koje se prenose na čoveka, poput besnila, salmonele, antraksa, ptičjeg gripa i drugih.
Problem odlaganja uginulih životinja nije ograničen samo na Suboticu. Država nema preciznu evidenciju o količinama leševa i drugih životinjskih ostataka, a istraživanje CINS-a pokazuje da tone opasnog materijala budu bačene ili zakopane mimo propisa.
U Srbiji su dozvoljena četiri načina odlaganja i prerade animalnog otpada: spaljivanje u kafilerijama, zakopavanje i spaljivanje na stočnim grobljima ili u jamama – grobnicama, te u izuzetnim slučajevima zakopavanje na licu mesta, uz kontrolu inspekcije.
Prema podacima Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, u funkciji su četiri kafilerije – dve za preradu zaraženih životinjskih ostataka i dve za preradu sporednih proizvoda bezbednih za upotrebu. Osim toga, dve industrije mesa imaju sopstvena postrojenja za preradu.
U Upravi za veterinu je registrovano jedno legalno stočno groblje, u blizini Negotina, ali i ono je zatvoreno 2016. godine. Postoji 10 jama grobnica, ali se samo subotička koristi za sve vrste životinjskog otpada, dok pet nije u funkciji. U ostale četiri se odlažu uginuli psi i mačke.
Punktovi za prikupljanje životinjskog otpada
Dok se u Bajmoku animalni ostaci prikupljaju u običnom kontejneru, pravo rešenje su punktovi za skladištenje koji održavaju niske temperature do momenta odnošenja otpada, kaže Dejan Maksimović iz Ekološkog centra „Stanište“, koji je učestvovao u izgradnji takvih objekata. Dodaje da ih sada u Srbiji ima tri od potrebnih 25.
„Najefikasniji način je da se napravi međuobjekat gde će otpad da se sakuplja nekoliko dana, dok se ne nakupi ekonomski isplativa količina, onda dolazi kamion kafilerije i odvozi na preradu. To je način kako se problem rešava i u Evropskoj uniji i način koji je predviđen evropskom i našom regulativom, ali to u praksi kod nas ne funkcioniše.”
Prema rečima sagovornika CINS-a, jame grobnice su najlošiji, a kafilerije najpouzdaniji način tretiranja životinjskog otpada, pošto ostatke prerađuju u energente, a zaraze uništavaju na visokim temperaturama. Međutim, rad kafilerija prate protesti građana, finansijski problemi i sudski postupci.
U Veterinarsku ustanovu Proteinka iz Sombora se odnose prikupljeni životinjski ostaci sa područja više gradova u Srbiji, uključujući Beograd. Ova kafilerija je jedina u Vojvodini ovlašćena da preuzima zarazni otpad. Međutim, Proteinka i njena odgovorna lica su osuđivani zbog dvogodišnjeg nezakonitog odlaganja opasnog otpada, a u toku su suđenja po još četiri optužna predloga.
Novinarke CINS-a tražile su intervju sa predstavnicima Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, odnosno Uprave za veterinu i veterinarske inspekcije, međutim razgovor im ni nakon dva meseca nije omogućen.
Bolesti i opasnost za životnu sredinu
Životinjski otpad deli se na tri kategorije i obuhvata nejestive sporedne proizvode zaklanih životinja, uginule životinje i druge životinjske otpatke iz stočarske proizvodnje. Ne postoje zvanični podaci koliko otpada u Srbiji nastane na godišnjem nivou, mada se prema navodima iz Strategije upravljanja otpadom za period 2010-2019. radi o 28.000 tona uginulih životinja godišnje, odnosno 245.000 tona otpada od klanja i rasecanja mesa. Procena je da tek 20% od toga bude sakupljeno i prerađeno.
Ukoliko se ne ukloni na propisan način, „postoji velika opasnost da se infektivni materijal prenese i prouzrokuje neku od 180 i više bolesti zoonoza koje postoje“, kaže za CINS Milutin Ristić, profesor i autor brojnih radova u ovoj oblasti, sada u penziji. On dodaje da problem nepropisnog odlaganja mesa u Srbiji postoji jako dugo.
Brza razgradnja ovog materijala ispušta otrovne gasove lošeg mirisa u vazduh, zagađuje zemljište, hranu i vodu. Na ovaj način i posredstvom muva i drugih insekata, glodara, pasa, divljih zveri i ptica, koji omogućavaju brzo širenje potencijalne infekcije, do zaraze može doći kod životinja i ljudi.
Jama grobnica u Subotici.
Foto: CINS
Neki virusi i bakterije razvijaju otpornost te mogu u mesu preživeti od tri dana do tri decenije, navodi se u monografiji koju je Milutin Ristić sa kolegama objavio ispred Naučnog instituta za prehrambene tehnologije u Novom Sadu.
Domaćinstva koja imaju goveda – krave, telad, bikove – ili druga registrovana grla, moraju svako grlo da pravdaju nadležnim institucijama, tako da je teže ne postupati u skladu sa zakonom. Uginuća ovih životinja treba da se prijave Upravi za veterinu.
Suprotno tome, ne vodi se evidencija o odlaganju ostalih neregistrovanih životinja, poput svinja, ovaca ili koza, pa ne postoje ni precizni podaci gde su one završile.
Novinarke CINS-a razgovarale su sa pet farmera iz okoline Subotice, a trojica nisu želela da im u tekstu bude otkriven identitet pošto sami kopaju rupe u koje zatrpavaju uginule životinje posute krečom.
Ne zanemarujući finansijsku uštedu, kao glavne razloge zakopavanja umrlih životinja navode sporo odnošenje leševa ili neizlazak na teren ovlašćenih kafilerija, što je naročito problem leti kada se uginuća dešavaju svakodnevno.
Farmeri koji su koristili usluge kafilerija navode da su zadovoljni, iako im to nije jeftino.
Grafika: Andrija Ćeranić
Državni kapaciteti delimično u funkciji
Problem neškodljivog odlaganja životinjskog otpada mogao je u većoj meri da bude rešen radom belgijske fabrike za odlaganje zaraženog i drugog opasnog materijala – Energo-zelene u Inđiji. Ovu modernu kafileriju, otvorenu početkom 2013. godine, srpske vlasti su srdačno dočekale.
Krajem 2014. godine, vlasnici su odlučili da zatvore fabriku i zatraže odštetu od Srbije. Ishod arbitraže pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova u Parizu uskoro će da bude poznat.
Problem i u Sremskoj Mitrovici
Selo Laćarak, nadomak Sremske Mitrovice, broji oko 11.000 stanovnika, od kojih se mnogi bave stočarstvom. Meštani se već neko vreme žale na nekontrolisano bacanje uginulih svinja u kanale za odvod suvišne vode, zbog čega je njihov problem u martu 2016. godine spomenut i na sednici Narodne Skupštine Srbije, bez konkretnih rezultata.
Novinarke CINS-a su početkom septembra 2017. na putu od Laćarka ka susednim Martincima, na divljoj deponiji, pronašle bačene leševe svinja, kosti i iznutrice. Životinjski ostaci nalazili su se i oko kanala za odvod.
Gordana Brljak, član Saveta mesne zajednice Laćarak, kaže da je u selu najveći problem sa animalnim otpadom i da ne znaju kako da ga reše. Svake godine u nekoliko navrata čiste kanale i deponiju, što zahteva značajna novčana izdvajanja.
Do zatvaranja Energo-zelene meštani su punili kontejnere koje je donosila ta kafilerija. Brljak kaže da danas nije moguće sklopiti ugovor sa drugim kafilerijama, jer su udaljenije pa su njihove usluge skuplje.
Tom Hanson, direktor Energo-zelene, kaže da fabrika zadovoljava sve standarde i da su imali dogovor sa državom da svojim poslovanjem zameni postojeće kafilerije. Međutim, navodi da je njegova firma trpela nelojalnu konkurenciju, kao i nepoštovanje propisa od strane države.
Zatvaranje Energo-zelene je alarmiralo skupštinski Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, a potom i uticalo na izmenu propisa u ovoj oblasti. Nakon više apela iz Narodne skupštine da se reši problem otpada, Snežana Bogosavljević-Bošković, tada ministarka poljoprivrede i zaštite životne sredine, je u februaru 2015. godine donela izmene pravilnika koji reguliše postupanje sa otpadom životinjskog porekla.
Od tada je dozvoljeno zakopavanje svog animalnog otpada u jame grobnice i na registrovana stočna groblja, dok je pre izmene pravilnika na tim mestima bilo moguće odlagati samo kućne ljubimce i pojedine kategorije mesa, između ostalog zaraženo meso.
„Ukoliko lokalne samouprave nemaju obezbeđenu ovakvu lokaciju, postoji mogućnost uz kontrolu republičke veterinarske inspekcije i samih poljoprivrednika da se na licu mesta obavlja zakopavanje“, rekao je u intervjuu za CINS Grgur Stipić iz Odseka za poljoprivredu i poljoprivredno zemljište Gradske uprave Subotica. On objašnjava da sistemsko rešenje za teritoriju cele Srbije nije postojalo ni tada, a nema ga ni danas, pa se koriste jame grobnice.
Prema fotografijama koje su početkom 2017. dospele u medije, desetak životinja u stanju raspadanja, umesto da budu zakopane, našle su se razbacane oko jame grobnice. Životinje su kasnije uklonjene.
Milutin Ristić kaže da je rešenje za Srbiju apsolutna prerada sirovine u kafilerijama: „Jama grobnica je dosta skupa da se izradi. (...) Dugo traje proces destrukcije sirovine u jami grobnici i može brzo da se napuni“.
Jožef Hegediš, veterinar iz Bajmoka, kaže da se u jamama stvaraju amonijak, nitrati i druga azotna jedinjenja koja su vodotopiva i mogu lagano kroz slojeve zemlje sa vodom da dospeju u vodonosne slojeve, zbog čega može biti povećana njihova količina u vodi za piće iz bunara.
U odgovoru na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, iz Uprave za veterinu Ministarstva navode da nije propisana obaveza vođenja evidencije o kapacitetima kafilerija, stočnog groblja i jama grobnica. Nemaju ni precizne podatke o broju slučajeva nezakonitog zbrinjavanja otpada.
Stočno groblje u Negotinu zatvoreno je prošle godine nakon što je republički veterinarski inspektor utvrdio da ne ispunjava sve propisane uslove, između ostalog da bude ograđeno žicom. Marjan Stojanović, rukovodilac radne jedinice deponija i groblje, kaže da se, kad imaju mrtvu životinju, obraćaju republičkoj inspektorki od koje traže odobrenje da životinju ipak odlože na groblju.
Iako je siguran da im je groblje potrebno, Stojanović kaže da ne dobijaju puno poziva: „Znate da je kod nas divljaštvo, da ljudi bacaju to gde im padne na pamet. Dešavalo se da smo videli po selima da su bačene i krmače negde koje su se već i raspale i životinje su to rastrgle“.
UPOZORENJE: GALERIJA sadrži fotografije uznemirujućeg sadržaja
Kafilerije – od najboljeg rešenja do kršenja zakona
Preradom životinjskog otpada u kafilerijama se od najopasnijih životinjskih ostataka stvaraju novi proizvodi, koji se mogu dalje upotrebljavati ili prodavati. Ovakav način sakupljanja i prerade propisala je i Evropska unija.
Pravilnim postupanjem sa životinjskim ostacima se mogu dobiti hrana za životinje, mesno-koštano brašno kao energent ili visokokalorična goriva poput obnovljivih izvora energije biodizela i biogasa. Spaljivanjem otpada na visokim temperaturama moguća je i proizvodnja tople vode ili vodene pare.
Dve od četiri kafilerije navode da njihovi kapaciteti nisu do kraja iskorišćeni, a sve četiri se suočavaju sa problemima u radu.
Protiv Veterinarske ustanove Proteinka iz Sombora i njenih bivših rukovodilaca u toku je nekoliko suđenja. Jedan spor se vodi zbog navodne emisije nedozvoljenih količina zagađujućih materija u vazduh, poput azot-dioksida, 2015. godine. Dva sudska procesa su u toku zbog optužbi da iz Proteinke nisu postupili po rešenjima inspektora iz 2014. i 2015. godine kojim su, između ostalog, bili obavezni da vode evidenciju o sopstvenom otpadu tokom prerade. Poseban spor vodi se zbog navodno nezakonitog odlaganja takvog otpada nedaleko od fabrike tokom 2016. godine.
Prilaz jami grobnici u Subotici,
Foto: CINS
Proteinka je, sa tadašnjim rukovodiocem, već osuđivana - novčanim kaznama za nezakonito odlaganje 1.518 tona opasnog otpada nastalog tokom rada fabrike u periodu od prve polovine 2007. do februara 2009. godine.
Sadašnji direktor Proteinke Đorđe Zorić nije pristao da razgovara sa novinarkama CINS-a, a prilikom posete lokaciji obezbeđenje im nije dozvolilo pristup ni fotografisanje.
Uprkos otvorenoj kafileriji, na području Sombora takođe godinama postoji problem sa bacanjem uginulih životinja. Tako je zaposleni u Šumskom gazdinstvu Sombor u martu 2017. među otpadom na rubu šume našao nekoliko leševa uginulih svinja, praćenih „nesnosnim smradom“ koji je širio jak vetar, što se već dešavalo u prošlosti. Komunalni inspektor je tek u julu naložio Odeljenju za poljoprivredu Grada Sombora da ukloni deponiju.
Đorđe Stevanović, direktor Napretka iz Ćuprije, kaže da ova kafilerija ima velike poreske i dugove prema poveriocima, kao i neizmirene obaveze prema zaposlenima koji su proglašeni viškom, što im otežava poslovanje. Račun im je blokiran više od tri godine zbog duga od 20,3 miliona dinara.
Privredni sud u Kragujevcu osudio je 2013. godine Veterinarsku ustanovu Napredak i njenog bivšeg direktora na novčane kazne, jer nisu otklonili nedostatke po nalogu republičkog veterinarskog inspektora.
Iz zrenjaninske kafilerije Prekon kažu da osim „emisije neprijatnih mirisa“ nemaju ozbiljnijih problema. Protiv ove kompanije i njenog nekadašnjeg direktora u toku je postupak pred Privrednim sudom u Zrenjaninu zbog sumnje da prvih šest meseci 2016. godine nisu merili emisije zagađujućih materija.
Kafilerija AIK (Žibel) iz Bačke Topole se suočava sa višegodišnjim protestima meštana pod optužbom da, zajedno sa drugim firmama iz industrijske zone Bačke Topole, učestvuje u zagađenju reke Krivaje, kao i da nesnosan smrad dolazi iz fabrike.
U istraživanju učestvovala Bojana Bosanac.
Autorke: Milica Šarić i Natalija Jakovljević
Projekat u okviru koga je nastao tekst se realizuje u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom, u okviru programa "Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji", uz podršku Švedske.
