Srbija je krajem prošle godine otvorila poglavlje 30 koje se bavi ekonomskim odnosima sa inostranstvom. Međutim, kako bi uspešno zatvorila navedeno poglavlje, neophodno je da naša država ispuni dva merila – postane članica Svetske trgovinske organizacije (STO) i usvoji Akcioni plan. Iako je veći deo posla već urađen, postoji nekoliko spornih tačaka koje bi mogle da uspore napredak Srbije u ovom domenu.
Zakonodavstvo Evropske unije u oblasti zajedničke trgovinske politike direktno se primenjuje na članice i za njega je zadužena Evropska komisija, te je neophodno da države kandidati usklađuju svoju trgovinsku politiku sa EU od samog početka pregovora. Kako je strateški cilj Srbije pristupanje Uniji, članstvo u STO, koja broji 164 države članice, ne bi trebalo da predstavlja problem. Međutim, zakon o genetski modifikovanim organizmima kao i sporazumi o slobodnoj trgovini koje Srbija želi da očuva sa trećim državama jesu sporne tačke.
Šefica pregovaračkog tima Srbije sa EU Tanja Miščević istakla je da je Srbija još 2005. navela da je u njenom najboljem interesu članstvo u ovoj organizaciji. Po pitanju ekonomskih odnosa, članstva u STO i EU su komplementarna.
„STO u svom članstvu ima i EU i svaku pojedinačnu članicu Unije i prilikom njenog širenja se traži da nove članice Unije postanu i članice STO“, istakla je Miščević na konferenciji „Otvaranje poglavlja 30 – šta nam predstoji?“ koju je organizovao ISAC fond.
Osim Srbije, jedine dve države u Evropi koje nisu članice STO jesu Bosna i Hercegovina i Belorusija. Pored toga što bi Srbija imala pristup uređenom tržištu sa jasno definisanim pravilima i jednakim uslovima za sve, članstvo bi dovelo do povećanja obima trgovine, što je od izuzetnog značaja za male države poput Srbije. Pridruživanje STO predviđa i pokretanje pravnih mehanizama u slučaju sporova između članica, što znači da bi trgovinske krize poput prošlogodišnje između Hrvatske i Srbije, mogle jednostavnije da budu rešene, ali i da u slučaju ekonomskih gubitaka postoji mogućnost dobijanja kompenzacije. Dodatna prednost odnosi se i na činjenicu da bi Srbija mogla aktivno da učestvuje u donošenju pravila, dok članstvo predstavlja jasan signal partnerima da u državi postoje uslovi za stabilno poslovanje.
Ipak, jedna od najvećih „kočnica” za članstvo u ovoj organizaciji jeste trenutni zakon o genetički modifikovanim organizmima.
„Nijedan modifikovan živi organizam kao ni proizvod od genetički modifikovanog organizma ne može da se stavi u promet, odnosno gaji u komercijalne svrhe na teritoriji Republike Srbije“, navodi se u zakonu.
Prema pravilima STO, Srbija bi trebalo da omogući promet GMO, međutim, imala bi slobodu da zabrani proizvodnju na svojoj teritoriji.
„EU primenjuje sistem nulte tolerancije gajenja, proizvodnje, obrade, uvoza i stavljanja na tržište neodobrenih GMO, kao i sistem strogog nadzora cirkulacije i kontrole namene odobrenog GMO proizvoda,“ navodi Zoran Sertić za Centar za evropske politike.
„Dozvoliti kontrolisanu trgovinu GMO mnogo je bolje nego da uvedete potpunu zabranu, a da nemate nikakvu kontrolu, što je trenutno situacija u Srbiji“, navela je šefica odseka za evropske integracije i ekonomska pitanja u Delegaciji EU u Srbiji Radica Nusdorfer.
Ali, ove činjenice nisu i dalje dovoljan dokaz ovdašnjoj javnosti da bi Srbija usvajanjem i primenjivanjem zakonodavstva EU bila zaštićenija nego što je sada.
Sa druge strane, kao potencijalni problem navode se i sporazumi Srbije o slobodnoj trgovini sa trećim zemljama, poput Rusije i Turske, koji u trenutku kada Srbija stupi u EU prestaju da važe. Akuelni sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom predstavlja prednost jer mali broj država ima ovakav režim trgovine, međutim stupanjem u EU i u članstvom u STO Srbija bi imala izlaz na mnogo veće tržište.
„Srbija može da sklapa bilateralne sporazume sve dok ne postane članica EU, ali da ti sporazumi sadrže klauzule da prestaju da važe ulaskom u EU i da zemlje nemaju pravo da od Srbije traže kompenzaciju“, rekla je Tanja Dinkić, zamenica predsednika pregovaračke grupe za poglavlje 30 u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija.
Pored rešavanja ovih pitanja, Srbija bi trebalo da pripremi Akcioni plan koji bi se odnosio na preostale pripreme u cilju usklađivanja zakonodavstva, međunarodnih sporazuma, ali i unapređenja administrativnih i kontrolnih kapaciteta kako bi se osigurala puna primena evropskih normi.
U nedavno objavljenoj strategiji EU o proširenju na Zapadni Balkan kao potencijalna godina za pristupanje Srbije navedena je 2025. Treba imati u vidu da je potrebno do dve godine da sve članice ratifikuju Ugovor o pristupanju, kao i da Srbija organizuje referendum o pristupanju Uniji. Dodajući na to i godinu dana nakon sticanja članstva u STO, koliko je potrebno da STO proceni da se Srbija ponaša u skladu sa pravilima organizacije, zaključuje se da na raspolaganju imamo nešto manje od četiri godine za ispunjavanje kriterijuma za pristupanje Uniji. „Nemamo previše vremena da ispunimo merila i završimo pregovore o članstvu u STO“, upozorila je Miščević.
Stoga, preostaje da se vidi kojim će tempom Srbija biti u stanju da ispuni predviđena merila, ali i da nadležni ubede javnost da je članstvo u STO i EU bolja opcija od zadržavanja sporazuma sa trećim zemljama.