Nekadašnji nosioci industrijskog razvoja u Loznici – HE Viskoza i Fabrika auto-traktorskih kočnica FAK početkom ovog veka otišli su u stečaj i doživeli neslavnu sudbinu, a građanima je kao „uspomena“ na ove nekada industrijske gigante ostala briga o opasnim materijama koje kao svojevrsna pretnja građanstvu vrebaju iz kruga ovih fabrika.
Povremeni akcidenti s’ vremena na vreme skrenu pažnju javnosti na ovaj veliki ekološki problem sa kojim se grad Loznica susreće, a 47 dopisa lokalne samouprave u Loznici prema nadležnim republičkim organima u poslednjih deset godina, očigledno nisu bili dovoljni da se problemi u celosti reše, mada se na njima povremeno radilo. Ni poslednja Skupština grada koja je održana 12. juna 2018. godina, nije javnosti ponudila konkretne rokove i načine rešavanja gorućih ekoloških problema u gradu. Nije pomoglo ni prisustvo i obraćanje odbornicima državnog sekretara Dragana Jeremića, od koga je javnost jedino imala prilike da čuje da u Srbiji postoji 95 ovakvih ili sličnih lokaliteta sa opasnim materijama, da Srbija nema postrojenje za skladištenje i tretman opasnih materija, kao i da rokovi za rešavanje „lozničkog ekološkog problema“ zavise od tri faktora : vremena (jer se jako mali broj firmi bavi tretmanom opasnih materija), novca (koga hronično nema) i pravne regulative (koja uostalom ukazuje da su za ovakve poslove nadležne službe ministarstva).
Kada je u pitanju zakonska regulativa ona Zakonom o lokalnoj samoupravi i Zakonom o upravljanju otpadom uređuje nadležnosti po pitanju odlaganja otpada i opasnih materija. Odnosno, Zakon o upravljanju otpadom u članovima 18, 20, 32, 44 i 75 jasno definiše šta je u ingerencijama Republike, lokalne samouprave, ministarstva, Vlade i držalaca opasnih materija. Ove zakonske odredbe daju za pravo gradonačelniku Loznice koji je na poslednjoj Skupštini grada rekao da su ingerencije lokalne samouprave po pitanju opasnog otpada ravne nuli. Ono što se jedino može zameriti Gradskoj upravi u Loznici je činjenica da i pored decenijskog problema sa opasnim materijama (i ne samo to, tu su i problemi prerade otpadnih voda, regionalne deponije i sl.) nije uradila i usvojila Lokalni plan upravljanja otpadom, ili bar ovaj dokument i ako je donešen nije dostupan široj javnosti. Sa druge strane, jasne zakonske odredbe za skladištenje, transport i uklanjanje opasnog otpada upućuju na republičke organe, odnosno ministarstvo i nadležne Agencije.
STVARNO STANJE NA TERENU
Radi potpunog informisanja javnosti, ovom prilikom navodimo šta su sve inspekcije kroz redovan inspekcijski nadzor evidentirale od opasnih materija na teritoriji grada Loznice. Kada je u pitanju HE „Viskoza“, u skladištu fabrike „Celuloza“ doo nalazi se : beli lug, zeleni lug, retki crni lug, furfural, natrijum-hidroksid i sumporna kiselina, u skladištu fabrike „Celvlakno“ doo : ugljen-disulfid, natrijum-hlorid i cink-sulfat, u „Kord“ doo : natrijum-hidroksid, sumporna kiselina i formaldehid, „Centrofan“ doo : amonijumhidroksid, „Lozofan“ doo : rastvarači – etilacetat, butilacetat i toluol, i alkoholne smeše – etilacetat i etilalkohol. Na prostoru preduzeća „FAK“ AD Loznica nalazi se i određena količina cijanidnih soli koja je 2010. godine iz otvorenog kruga fabrike prepakovana u plastičnu burad i uskladištena u magacine preduzeća.
Od svih navedenih vrsta opasnih materija, najveću pretnju po stanovništvo i životnu sredinu Loznice ali i šire okoline, imaju sirovine prve grupe zapaljivosti i toksičnosti u koju spadaju : oko 10-20 tona ugljen-disulfida, 300 tona natrijum-hidroksida niske koncetracije iz „Viskoze“ i između 75-90 tona cijanidnih soli iz preduzeća „FAK“ doo.
GENEZA PROBLEMA
Nakon nekoliko akcidenata, 2009. godine Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 353-854/2009 od 19. februara 2009. godine naloženo je izmeštanje opasne materije ugljen-disulfida CS2 iz rezervoara fabrike „Celvlakno“ doo. Tada se u rezervoarima nalazilo oko 550 tona ove opasne materije. Posao se finansirao iz sredstava Fonda za zaštitu životne sredine (Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje), a dobile su ga firme „PROMOS SM“ doo iz Beograda i „PROMOS PLUS“ doo iz Ljubljane. Posao je sklopljen za vreme „ministrovanja“ Olivera Dulića (tadašnjeg kontraverznog ministra za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja sa sumnjivim vezama sa slovenačkim firmama). Kompletno ugovoren posao nikada nije završen i od 550 tona ugljen-disulfida iz Loznice je otpremljeno 541,03 tona. Zbog neizvršenja ugovornih obaveza vodi se i višegodišnji sudski spor sa firmama „Promos SM“ i „Promos PLUS“. Interesatno je da se prema podacima iz APR-a preduzeće „PROMOS SM“ doo iz Beograda trenutno nalazi u procesu likvidacije, a da je bilo registrovano za trgovinu i usluge. Do podataka o firmi „PROMOS PLUS“ doo iz Ljubljane moguće je doći preko osnovnih pretraživača, a radi se o sestri firmi „PROMOS SA“ iz Lozane koja je istovremeno član holdinga „PROMOS HOLDING A.G.“ sa središtem u Cirihu. Na sajtu firme navodi se da se radi o trgovinskoj kompaniji koja sa uspehom posluje i na hemijskom tržištu već 50 godina. Bilo kako bilo, procenjuje se da je u rezervoarima fabrike „Celvlakno“ doo ostalo između 10 i 20 tona ove opasne materije nataložene u specijalnim rezervoarima. Najveći rizik trenutno predstavlja činjenica da bazen gde se nalaze rezervoari sa opasnim materijama nije ni nakoji način obezbeđen i obeležen, niko ga ne čuva i gotovo je dostupan svakom ko bi želeo da mu priđe.
Na drugoj strani grada, nekako u isto vreme kad i HE „Viskoza“ fabrika auto-traktorskih kočnica je prolazila kroz proces privatizacije, što u Srbiji znači i propadanja i obespravljivanja radnika. Fabrika je privatizovana 2004. godine od strane firme „Hemtex internacional“ doo iz Beograda, vlasnika Aleksandra Simovića. Privatizacija je potom poništena 2008. godine kada je i potpuno prekinuta proizvodnja u fabrici. Osim dugova prema obespravljenim radnicima u krugu fabrike ostala je i znatna količina cijanidnih soli, koje su u martu 2010. godine sa otvorenog prostora prepakovane u plastičnu burad i uskladištene u magacine preduzeća. Posao je dobila firma „Ekotank“ doo iz Beograda u vlasništvu državljanina Bosne i Hercegovine - Petra Šmitrana. I ovaj posao sa stanovišta adekvatnog skladištenja i prepakivanja je ostao jako diskutabilan. U međuvremenu, odlukom Apelacionog suda 2013. godine, imovina preduzeća „FAK“ doo vraćena je preduzeću „Hemtex international“ doo Beograd kao većinskom vlasniku. Nedugo zatim, inspekcija preduzeću nalaže da opasne materije preda ovlašćenom operateru, što preduzeće ipak nije učinilo, pa je protiv „Hemtex-a“ podneta prijava za privredni prestup. Ishod prijave nije poznat javnosti. Međutim, u javnosti se potom pojavila informacija da je Osnovni sud u Loznici Zaključkom br.434/2013 od 11.09.2015. i 02.10.2015. godine prodao nepokretnu imovinu „FAK“ AD Loznica preduzeću „Priver Property Investment group“ doo iz Loznice, osnovano 2013. godine, u vlasništvu malo poznatog lozničkoj javnosti Branka Pavlovića. Nije poznat tačan iznos sredstava za koje je prodata nepokretna imovina preduzeća, ali je jasno da se radi o znatno umanjenoj vrednost čim se nepokretna imovina prodavala putem Suda, a vrednost je verovatno dodatno umanjena iz razloga što je preduzeće „Priver Property Investment group“ kupovinom nepokretne imovine u paketu postalo vlasnik i predmetnih opasnih materija. Rešenjem br. 480-353-00025/2018-07 od 22.03.2018. godine preduzeću „Priver Property Investment group“ i Branku Pavloviću kao odgovornom licu je naloženo da u roku od 90 dana od dana prijema rešenja opasni otpad preda licu ovlašćenom za upravljanje opasnim otpadom, ukoliko nije u mogućnosti da organizuje postupanje sa otpadom kako to predviđa Zakon o upravljanju otpadom. Ovo Rešenje postalo je izvršno 26.03.2018. godine, a do trenutka nastajanja ovog teksta javnosti nije poznato da su po ovom pitanju preduzeti neki koraci.
Na samom kraju, ostaje gorak ukus u ustima nakon izjave državnog sekretara Ministarstva za zaštitu životne sredine na poslednjoj Skupštini grada Loznice, da je sve informacije iznete na Skupštini primio k’ znanju i da će ih preneti ministru Trivanu. Podrinjskom anti-korupcijskom timu iz Loznice (a verujemo i većini građana Loznice) ovakva izjava je u potpunosti neprihvatljiva i predstavlja odraz nezainteresovanosti i skidanja odgovornosti sa nadležnih republičkih organa, iako su zakonske odredbe po pitanju tretmana opasnog otpada kristalno jasne, nedvosmislene i ukazuju na lanac odgovornosti koji se kreće od ministarstva sve do nadležnih inspekcijskih službi i sudova.
Ovo istraživanje urađeno je nakon prijave na aplikaciju „Prijavi ekološki problem“ koja je nastala u okviru projekta koji se u drugoj godini realizacije zove „Razvoj antikorupcijskih mehanizama u oblasti zaštite životne sredine“. Projekat koji u partnerstvu realizuju Pakt iz Loznice i Rzav iz Arilja podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“.
