Da bi došlo do poboljšanja, unapređenja i veće efikasnosti primene javnih politika, neophodno je da postoji kontinuirano preispitivanje postignutih rezultata i ciljeva. U demokratskim društvima, nosioci vlasti su pod lupom javnog mnjenja koje zahteva razvijanje mehanizama u svrhu prikazivanja postignutih rezultata. Uspostavljen je sistem praćenja i evaluacije – alata kojima se ocenjuje uspešnost i uticaj neke javne politike.
Dok praćenje (monitoring) predstavlja prikupljanje podataka o aktivnostima planiranim u toku realizacije javne politike, evaluacija ima za cilj da odgovori na pitanje koliko su sprovedene aktivnosti bile delotvorne i kakav su uticaj u društvu postigle. Monitoring i evaluacija omogućavaju bolje planiranje i važan su alat u rukama organizacija civilnog društva, koje su se pozicionirale kao jedan od važnijih aktera u oceni javnih politika.
Međutim, iako načelno i u Srbiji postoje mehanizmi praćenja, sprovođenja i evaluacije javnih politika, oni neretko ostaju na nivou (neispunjenih) obećanja, neuspešnih ili nejasnih procedura. I kada su određene mere sprovedene, često se ne može doći do podataka na koji način su realizovane, niti koji su efekti i rezultati. Tada dolazimo do pitanja – šta je urađeno i ko je odgovoran? Nedostatak uključenosti organizacija civilnog društva i drugih zainteresovanih aktera u planiranje, a potom praćenje i evaluaciju sprovođenja javnih politika može imati direktno negativan uticaj na to kako data politika (ne) odgovara na potrebe građana. Na pitanja koliko je određena politika kreirana po meri građana, sprovedena u skladu sa akcionim planom ili koji su njeni rezultati, organizacije civilnog društva pokušavaju da daju odgovore, međutim njihovo učešće u ciklusu javnih politika nije sistematizovano ni institucionalizovano, ali načelno postoji.
A koji su to načini na koje organizacije civilnog društva mogu da vrše monitoring i evaluaciju javnih politika? Koji su osnovni elementi i koraci koje treba preduzeti da bi se stekao uvid u sprovođenje i efekte javnih politika? Kakva je uloga i doprinos organizacija civilnog društva u ovom procesu?
O svim ovim pitanjima diskutovali smo u okviru obuke „Jačanje kapaciteta programskih partnera za monitoring i evaluaciju javnih politika“, organizovane u sklopu projekta „Civilno društva za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“. Ova obuka održana je od 22. do 24. aprila u Vrnjačkoj Banji i u njoj je učestvovalo 15 predstavnika partnerskih organizacija i medija.
Kompetentni predavači su učesnike podsetili na sve tri faze ciklusa javne politike – fazu formulacije, fazu realizacije i fazu monitoringa i evaluacije, sa fokusom na poslednju, a u okviru koje je objašnjeno na koje segmente javnih politika se odnosi monitoring, a na koje evaluacija. Definisana su dva preduslova za efikasnost ovog procesa – izgradnja kapaciteta za uspostavljanje funkcionalnog sistema i izgradnja kulture praćenja i evaluacije.
Učesnici su imali priliku da u okviru organizovanih radionica, sa Olgicom Milojević i Nebojšom Simićem, na praktičnim primerima primene naučeno – da uoče i definišu glavne elemente određenih dokumenata (npr. Nacionalne Strategije zapošljavanja 2011-2020) i prate aktivnosti i evaluiraju uticaj ovih javnih politika.
Takođe, svoja iskustva u praćenju i evaluaciji sa učesnicima su podelili i predavači Miloš Đinđić i Ivan Tasić iz drugih organizacija civilnog društva - Centra za evropske politike i Save the Children, koje se u okviru svojih aktivnosti bave praćenjem i evaluacijom javnih politika u konkretnim oblastima - vladavina prava, dobra uprave, ljudska prava i zapošljavanje. Objašnjeno je na koji način se primenjuje metodologija, kako se obrađuju podaci i upotrebljavaju dobijeni rezultati.
Jedan od zaključaka ove obuke je da se uloga organizacija civilnog društva ogleda u nadzoru koji vrše u oblastima svoje stručnosti, u zagovaranju, istraživanju i kroz kreiranje izveštaja u svrhu praćenja i evaluacije javnih politika. Kada se govori praćenju javnih politika, najveći uticaj organizacije civilnog društva mogu da ostvaruju kroz pisanje nezavisnih izveštaja, prikupljanje i objavljivanje kredibilnih podataka o sprovođenju određene politike, praćenje sprovođenja međunarodnih konvencija i ugovora, evaluaciju učinka i procenu uticaja određenih politika. Zaključeno je i da je sistem praćenja i evaluacije neophodan da bi se odluke donosile kvalitetnije, aktivnosti bile transparentnije, rezultati bolji i opipljiviji i da bi se učilo na greškama. Međutim, odgovornost je i na organizacijama civilnog društva koje treba da prate politike u svojim oblastima, izveštavaju javnost o njima i ukazuju na to kada politike negativno utiču na određenu grupu ljudi, ili ukupnu populaciju na koju se odnose.