BEOGRAD – “Srbija prvi put predsedava Evropskom unijom. Dolazim u Beograd na samit lidera Unije. To je budućnost kakvu želim za Srbiju”, napisala je za naš portal poslanica Evropskog parlamenta Tanja Fajon 2015. godine, na dan kada je Srbija u Briselu otvorila prva pregovaračka poglavlja.

Četiri godine kasnije, manje od polovine otvorenih poglavlja i tek dva zatvorena, institucije pod političkom kontrolom i nerešeno pitanje Kosova, sadašnjost je koja ni po čemu ne obećava da će do samita evropskih lidera u Beogradu skoro doći. Entuzijazam da Zapadni Balkan može brže biti integrisan u EU se istopio, a o obećanoj 2025. godini skoro da više niko i ne govori.

Pritisci na slobodne medije, rušenje u Savamali, spoljna politika prema Rusiji, odnos prema ratnoj prošlosti, promena Ustava – sve su ovo bile teme o kojima su evropski poslanici govorili i glasali u proteklih pet godina. Cilj je bio ubrzavanje procesa pristupanja Srbije, reforme na unutrašnjem planu, regionalna saradnja, ali i podizanje imidža zemlje među drugim evropskim državama.

Međutim, kako se već više puta u toku evropskih integracija pokazalo, gde je Srbija tu su i kontroverze. Tako je bilo i u sali Evropskog parlamenta, pogotovo kada su usvajane rezolucije o puštanju Vojislava Šešelja na privremenu slobodu i komemoraciji dvadeset godina od genocida u Srebrenici. Pored ovih koje su privukle veliku pažnju javnosti, Evropski parlament je doneo i četiri godišnje rezolucije o napretku Srbije, u čijem sastavljanju i usvajanju su učestvovale desetine poslanika. Upravo iz tog razloga nemoguće je pobrojati sve članove Evropskog parlamenta koji su deo svog mandata posvetili Srbiji. U ovom tekstu podsećamo se samo onih koji su svojim petogodišnjim radom, zalaganjem i uticajem, prema oceni uredništva portala European Western Balkans, Srbiju približili Evropskoj uniji.

Srbija kao zadatak

Da postoji velika razlika između zvaničnih dokumenata i stvarne situacije u Srbiji više puta je upozoravala Tanja Fajon (S&D), izvestilac iz senke za Srbiju koju su, zbog česte kritike vlasti, stanja slobode govora i osnovnih ljudskih prava mediji opisivali kao poslanicu koja vidi ono što drugi ne žele.

„U Evropskom parlamentu već godinama upozoravamo na ovaj problem, ali, nažalost, stiče se utisak da se situacija samo pogoršava“, rekla je Fajon 2017. za Danas, a prošle godine je sa novinarima čak i podelila anegdotu o tome kako je predsednik Vučić, prilikom zajedničkih sastanaka o slobodi medija, na sto bacao novine i trvdio kako je on zapravo glavna meta u Srbiji. Uvidevši prednosti takvog nastupa, i Fajon je, svojim kolegama u Evropskom parlamentu “na sto bacila” naslovnu stranu Ilustrovane politike na kojoj su svi kritički mediji u Srbiji označeni kao „psi koji su pušteni“.

Za razliku od Fajon koja je direktno ukazivala na to da se situacija u Srbiji ne poboljšava, poruke koje je slao izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju i predsednik Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta (AFET), Dejvid Mekalister (EPP), često su ocenjivane kao „nedovoljno oštre“ prema vlastima u Srbiji.

„Oči i uši kancelarke Angele Merkel u Briselu“, visoki funkcioner Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i potpredsednik Evropske narodne partije, Mekalister je tokom svog mandata neretko hvalio ekonomske reforme koje je Vlada sprovela, ali i podsećao da je dalji rad na vladavini prava i postizanju sporazuma sa Kosovom neophodan.

„Sprovođenje reformi u oblastima vladavine prava i osnovnih ljudskih prava ostaje najvažniji zadatak za Srbiju. Osim toga, Srbija i Kosovo moraju da prodube svoj angažman u dijalogu“, izjavio je Mekalister u prošlogodišnjem intervjuu za naš portal.

Srdačniji odnos Mekalistera sa srpskim vlastima tumačen je činjenicom da je SNS pridružena članica Evropske narodne partije, čiji je nemački CDU član i jedan od nosilaca.

Ova evropska partijska porodica više puta je kritikovana, pre svega u kontekstu mađarskog premijera Viktora Orbana, zbog tolerancije prema „mangupima u svojim redovima“ optuženim za kršenje evropskih vrednosti.

O bliskim odnosima sa SNS-om dovoljno govori i činjenica da je izvestilac za Srbiju nekoliko puta posetio i sedište naprednjaka, uključujući i izbornu noć 2016. godine.

Takođe, ni predsednik Vučić nije propuštao da Mekalistera na konferencijama za štampu označi kao „velikog prijatelja Srbije“.

Još jedan poslanik koji je do samog kraja svog mandata bio izuzetno angažovan oko Srbije, a koji se, za razliku od Mekalistera, ove godine neće nadmetati za novih pet godina u EP jer nakon desetogodišnjeg staža u Evropskom parlamentu odlazi u penziju, jeste predsedavajući Delegacije Evropskog parlamenta za odnose sa Srbijom Eduard Kukan (EPP).

U skladu sa ovom funkcijom, Kukan je takođe bio ko-predsedavajući Parlamentarnom odboru za stabilizaciju i pridruživanje, a, samim tim, i jedan od najčešćih gostiju u Beogradu. Bivši ministar spoljnih poslova Slovačke snažno je naglašavao potrebu za normalizacijom odnosa sa Kosovom, a u nedavnoj izjavi zamerio je Visokoj predstavnici Federiki Mogerini zbog nedostatka liderstva na ovom polju.

„Mnogo toga će zavisiti od novog Visokog predstavnika i toga koliko će se on ili ona aktivno baviti svojom ulogom posrednika“, rekao je Kukan, kome, kao članu Evropskog parlamenta koji je direktno učestvovao u rešavanju makedonske političke krize 2015. godine, iskustva u toj ulozi ne manjka.

Visoko interesovanje za Srbiju pokazali su i drugi iskusni poslanici, pre svih njen nesuđeni izvestilac, Nemac Knut Flekenštajn (S&D), kao i Ulrike Lunaček (Zeleni) iz Austrije.

Iako mu je na kraju dodeljena uloga izvestioca za Albaniju, Flekenštajn je ubrzo svoje aktivnosti proširio na ceo region. Tako je 2015. učestvovao u posredovanju između vlasti i opozicije u Makedoniji, a u Srbiji se istakao tokom izbegličke krize, gde je u svojstvu predsednika saveznog odbora Saveza radnika samarićana Nemačke više puta boravio u Beogradu, pružajući humanitarnu pomoć.

Sa druge strane, poslanica Ulrike Lunaček je nešto više od polovine mandata ovog parlamenta bila izvestilac za Kosovo, a svojim stavom da Srbija neće moći da uđe u EU dok ne prizna njegovu nezavisnost navukla je gnev domaćih medija, koji su je označili kao „albanskog lobistu“. Pred parlamentarne izbore u Austriji 2017. godine, Lunaček je napustila svoj mandat u Evropskom parlamentu kako bi se posvetila politici na nacionalnom nivou.

Najbolji jugoslovenski đaci

Da poslanici iz Slovenije gaje posebno interesovanje prema evropskim integracijama Srbije, pokazali su sunarodnici Tanje Fajon Igor Šoltes (Zeleni), Franc Bogovič (EPP) i Ivo Vajgl (ALDE) koji su se, svako iz svog ugla, bavili kontroverznim pitanjima koja su u vezi sa reformama u Srbiji.

Vrlo brzo po preuzimanju uloge izvestioca za Kosovo od Ulrike Lunaček, Igora Šoltesa su pojedini mediji u Srbiji proglasili „čovekom na zadatku“. Prema njihovom tumačenju, unuk Edvarda Kardelja postavljen je na tu poziciju samo sa jednim ciljem, da ubedi sve članice Evropske unije da priznaju Kosovo.

Svoju „odlučnost“ da u Srbiji izazove pažnju Šoltes je pokazao i tako što je u više navrata „progurao“ amandmane o potrebi istraživanja slučaja Savamala u rezolucije Evropskog parlamenta o Srbiji. Kao predstavnik grupe Zelenih i njihov izvestilac iz senke za Srbiju, on je prvi ukazao na problem nekontrolisane gradnje mini-hidroelektrana. Još jedan od Šoltesovih amandmana, kojim je dokazao da nikako ne beži od problematičnih tema, odnosio se na poricanje genocida u Srebrenici.

Asocijacije na bivšu Jugoslaviju ne mogu biti potpune bez Iva Vajgla, koji je svoju diplomatsku karijeru započeo upravo u toj zemlji. Iako se tokom svog mandata najviše bavio Makedonijom, za koju je bio izvestilac, a takođe i deo delegacije Evropskog parlamenta prilikom pregovora vlasti i opozicije 2015. godine, bivši ministar spoljnih poslova Slovenije aktivno je učestvovao u radu svih tela koja se tiču Srbije, a bio je i izvestilac iz senke za ovu zemlju za grupu ALDE.

I dok su Mekalister i Kukan, po prirodi svojih funkcija, bili daleko više posvećeni saradnji sa srpskim vlastima, Vajgl je bio jedan od poslanika koji su se trudili da daju prostor i opoziciji. Tako je, zajedno sa Šveđaninom poreklom iz BiH, Jasenkom Selimovićem (ALDE), početkom februara ove godine vrata Evropskog parlamenta otvorio i za srpsku opoziciju, odnosno lidere Saveza za Srbiju Dragana Đilasa i Vuka Jeremića.

„Zabrinjavajuće je to što su događaji poslednjih godina fundumentalno potkopali šansu Srbije da postane stabilna i ekonomski prosperitetna zemlja zbog autoritarnog pristupa njene vlade, kao i negativnih mera prema medijima i opoziciji. Skori protesti u Beogradu i u Srbiji su indikator toga da se ovi negativni trendovi moraju zaustaviti“, rekao je tada Vajgl.

Konačno, ovaj mandat će ostati upamćen i po neformalnoj grupi „Prijatelji Srbije“, koju je oko 30 poslanika oformilo 2015. godine. Dok je za njenog predsedavajućeg postavljen malo poznat Emilijan Pavel, rumunski poslanik S&D-ja, njegov zamenik Franc Bogovič (EPP), bivši slovenački ministar i gradonačelnik Krška, ostaće upamćen kao jedan od najvećih pobornika što bržeg pristupanja Srbije EU.

U decembru 2017. godine, Bogovič je u EP organizovao otvorenu diskusiju o stanju srpske medijske scene. Kontraverzni skup, podržan od strane Misije Republike Srbije pri EU, izazvao je veliku pažnju javnosti, a Bogovič je tom prilikom ukazao na preovlađujuće negativan stav koji srpski mediji imaju prema EU.

Toplo-hladno sa susedima i „prvi Srbin u Evropskom parlamentu“

Tokom svog prvog punog mandata u Briselu i Strazburu, hrvatski poslanici desnice (EPP, ECR) ostali su zapaženi po podnošenju na stotine, uglavnom neuspešnih amandamana, na izveštaje i rezolucije EP o Srbiji, pre svega o potrebi veće zaštite hrvatske manjine u Srbiji, vraćanju kulturnog bogatstva i rešavanje pitanja međudržavne granice. Jednu od najvećih kontroverzi izazvao je tadašnji poslanik, a sadašnji premijer Hrvatske, Andrej Plenković (EPP), koji je 2014. godine inicirao rezoluciju u kojoj poziva Haški tribunal da ponovo razmisli o odluci da privremeno pusti na slobodu Vojislava Šešelja.

Drugu stranu hrvatskog političkog spektra predstavljali su Biljana Borzan (S&D) i Tonino Picula (S&D). Za razliku od kolega iz HDZ, koji su u jednom trenutku, blokiranjem otvaranja poglavlja sa Srbijom, politiku iz Evropskog parlamenta prebacili i na nacionalni nivo, članovi Socijaldemokratske partije više su se bavili regionom u celini. Tako je Borzan, koja je proteklih nedelja bila u fokusu povodom direktive o jednakom kvalitetu proizvoda u celoj Uniji, početkom ove godine progurala je Rezoluciju o pravima žena na Zapadnom Balkanu, dok je Picula dao značajan doprinos kao šef Delegacije EP za odnose sa BiH i Kosovom.

Još jedan evroposlanik iz Hrvatske čiji se rad dotakao ovih prostora bio je Istranin i nekadašnji hrvatski minsitrar za evropske integracije, Ivan Jakovčić (ALDE), izvestilac za Strategiju EU za jadranski i jonski region, koja se tiče ekonomskog povezivanja i razvoja osam država, ukljujući i Srbiju.

Jakovčić je, takođe, učestvovao na tribini sa srpskom opozicijom u EP, a liderima Saveza za Srbiju tom prilikom je stavio do znanja da je, makar za neke evroparlamentarce, koalicija sa Dverima neshvatljiva za bilo koju proevropsku opciju.

Ulazak Hrvatske u EU značio je da će stanovnici još bliži ovom podneblju biti predstavljeni u Evropskom parlamentu. Međutim, nedovoljno je poznata činjenica da je i jedan građanin Srbije bio deo osmog saziva ovog tela. U pitanju je Andor Deli (EPP), bivši pokrajinski sekretar za propise, upravu i nacionalne zajednice, a kasnije i potpredsednik pokrajinske Vlade i pokrajinski sekretar za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice u vladi Bojana Pajtića iz Saveza vojvođanskig Mađara, koji je 2014. izabran na listi mađarskog Fidesa. Svoj mandat posvetio je temama koje, u izobilju društveno-političkih kontroverzi, možda ne dobijaju pažnju koju zaslužuju – ekonomskim integracijama i razvoju.

*

Od ratnih zločina, preko Savamale pa sve do Ilustrovane politike – tako je u nekoliko reči izgledalo prethdonih pet godina tokom kojih su, direktnije i glasnije od drugih, u Briselu i Strazburu, Fajon, Mekalister, Kukan, Šoltes, Bogovič, Borzan i ostali govorili o značaju napretka Srbije na evropskom putu. Verovatno najveće postignuće evropskih poslanika između 2014. i 2019. jeste činjenica da se, uprkos tome što su u ovoj fazi njihova formalna ovlašćenja prema Srbiji minimalna, o njihovom radu domaći mediji detaljno izveštavali.

Iako je prilično jasno da su vlasti u Beogradu u prethodnih pet godina u uši stavili čepove kako ne bi čuli kritičke poruke iz Evropskog parlamenta, evroposlanici uspeli su da svojim zalaganjem i radom Srbiju učine vidljivom i prisutnom u Briselu. Možda prvo predsedavanje Srbije Evropskom unijom i nije tako blizu, ali ono što će svakako odrediti brzinu kojom se ova vizija Tanje Fajon ostvaruje jesu evropski izbori koji se održavaju za manje od mesec dana. Nadamo se da ćemo neka od lica koja su Srbiju učinila “evropskijom” ponovo videti na sednicama Evropskog parlamenta.