Da je neophodno podizanje društvene svesti o važnosti integrisanja osoba sa invaliditetom u sve aspekte života, istaknuto je na tribini „Kako osobe sa invaliditetom u Vojvodini zaista žive”, održanoj u Radio kafeu.

Osobe sa invaliditetom i dalje su među najranjivijim grupama, a tolerancija je nešto što definitivno nedostaje. Njihov težak položaj je najčešće posledica nezaposlenosti, diskriminacije, fizičkih barijera sa kojima se susreću, kao i stereotipa i predrasuda koje su i dalje dominantne.
 
O tome kako izgleda život osobe sa invaliditetom u Vojvodini i koliko država nastoji da efikasno rešava njihove probleme, govorile su maturantkinja škole „Milan Petrović” Mila Petrović, defektološkinja i aktivistkinja Kluba studenata specijalne edukacije i rehabilitacije Kristina Milosavljević, aktivistkinja za ljudska prava Danica Todorov, kao i zamenica pokrajinskog ombudsmana Eva Vukašinović.
 
Maturantkinja Mila Petrović ukazala je na to da je jedino u toj školi obezbeđena apsolutna pristupačnost osobama sa invaliditetom. Bavi se pisanjem, objavila je knjigu, za drugu joj nedostaje novac da je objavi. Kaže da je na samom polasku u školu imala mnogo problema da je u društvu prihvate, za šta smatra da su krivi roditelji koji pogrešno vaspitavaju decu i da tu počinju predrasude. Njeno pozitivno prevazilaženje predrasuda rezultat je podrške roditelja i škole. Kao devojka sa cerebralnom paralizom, državi najviše zamera nemogućnost banjskog lečenja ukoliko neko nije operisan, jer joj je često potrebna rehabilitacija.  
 
Do svoje 17 godine, išla sam na fizikalne tretmane u Dečiju bolnicu jer moja dijagnoza, cerebralna paraliza zahteva da održavam kondiciju svog tela, što je to neophodno za zdravlje. Međutim, kada sam podnela zahtev za banjsko lečenje, dobila sam odgovor nadležnih da to nije moguće, jer ja nisam operisana. Pitam se, cerebralna paraliza je hronično oboljenje i osobe sa invaliditetom treba da održavaju kondiciju, a kada sam pitala zbog čega je to tako, rekli su mi da mogu kod kuće sama da vežbam. Pre svega ja ne mogu bez stručnog lica samostalno da uradim pojedine vežbe, priča ona.
 
Kristina Milosavljević ukazuje na to da država ne osluškuju potrebe osoba sa invaliditetom i da pri pokušajima da im se prilagodi, neretko izgradi nefunkcionalne rampe. Ona je navela neophodnost usvajanja zakona "roditelj negovatelj", gde bi roditelji dobili sve beneficije koje ima negovatelj.  
 
Od izrazitog je značaja donošenje tog zakona, koji postoji u drugim državama oko nas. Ukoliko želimo da imamo što manje osoba sa invaliditetom u institucijama kao što je Dom u Veterniku, moramo pružiti podršku roditeljima dece sa invaliditetom, pre svega finansijsku, jer moraju da brinu o svom detetu. Ako je ono sa 100 odsto oštećenja, roditelj ne može da radi, te je veoma važno da se zakon donese, pre svega da ih ne bismo više institucionalizovali, ali i zbog kvaliteta života, navodi ona.
 
Danica Todorov kaže da udruženja osoba sa invaliditetom često nisu udružena i organizovana, da ne rade dovoljno na zagovaranju politika, što bi doprinelo stvaranju pritiska i eventualnim većim preduzimanjima države.
 
Istraživanja pokazuju da organizacije civilnog društva uspevaju da naprave projekte i programe i na taj način finansiraju aktivnosti osoba sa invaliditetom, ali u manjim opštinama sredstava iz budžeta se dele na pet ili deset organizacija, i rešavaju se sitni problemi, a nema dogovora šta su prioriteti u zajednici. Zajednička strategija organizacija da se lokalne politike pripodobe potrebama osoba sa invaliditetom bi bila korisnija, napominje ona.
 
Sami korisnici nedovoljno su upozanti sa svojim pravima, navela je ona, za šta bi trebalo napraviti transparentan priručnik.
 
Pokrajinskom ombudsmanu najviše je bilo obraćanja u oblasti zapošljavanja, potom zbog nemogućnosti ostvarivanja na invalidsku penziju. Ipak, generalno možemo da kažemo da nedovoljno koriste mehanizme zaštite. Broj obraćanja u odnosu na ostale pritužbe je zanemarljiv, imajući u vidu sa kakvim se problemima susreću osobe sa invaliditetom, navela je Eva Vukašinović i komparativnom analizom izdvojila Hrvatsku i Mađarsku kao primere dobre prakse.
 
Svi moramo da promenimo svest. Društvena svest mora da se menja i treba vršiti pritisak na one koji donose odluke. Nijedno pravo nije došlo samo od sebe, ističe zaštitnica.
 
Na tribini je istaknuto da takva okupljanja i javne diskusije jesu jedan od načina stvaranja pritiska i upiranja prstom u državu da počne bar da sprovodi sopstvene zakone i efikasnije rešava nagomilane propuste. Publika je interaktivnim učešćem, otvorila još dosta problema, koji su zasebne teme, poput zloupotrebe defektologa kao zanimanja od strane države. Kao jedan od problema istaknuto je to što roditeljima na interresornim komisijama kažu da imaju pravo na tuđu negu i pomoć, a u praksi to ne mogu da ostvare.

Detalje sa ove tribine možete pročitati i OVDE, u posebnom izveštaju koji je sačinio Portal o invalidnosti.
 
Tribinu je realizovala Fondacija 021 u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom, a u okviru programa „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji” i uz podršku Švedske. Snimak tribine možete pogledati ovde.