Ukoliko želimo aktivne građane koji su deo demokratskog društva, mlade koji su informisani i promišljaju, ostaju ovde i bore se za unapređenje zajednica u kojima žive, moramo im ukazati na prava koja imaju, uključiti ih u procese odlučivanja i pružiti prostor da iskažu svoje mišljenje.

Nekoliko predstavnika više evropskih država, tokom vanrednog stanja usled pandemije virusa COVID 19, obratili su se mladima i razgovarali s njima o novonastaloj situaciji. Iako je ovakav potez mogao izgledati iznenađujuće, pitanje je da li je to zaista novost ili je reč o već razvijenom mehanizmu za uključivanje mladih koji se dugo sprovodi u EU državama članicama pod nazivom: „EU dijalog sa mladima“. Ovaj proces predstavlja uvažavanje glasa i mišljenja mladih koji, zajedno s donosiocima odluka, učestvuju u kreiranju politika za mlade.

Koliko je sprovođenje EU dijaloga s mladima doprinelo uključivanju mladih?

Da li je kultura dijaloga s mladima, zahvaljujući konceptu strukturiranog dijaloga, toliko uspešna da se donosioci odluka sada, bez dodatnog podsticanja, obraćaju mladima? Gde je Srbija u tom procesu?

Mladi u EU državama članicama, koji koriste pomenuti proces i aktivno učestvuju u njemu, kroz zalaganje za unapređenje položaja mladih i rad sa institucijama, u udruženjima mladih i za mlade, znatno više su informisani u odnosu na svoje vršnjake u Srbiji, koji nisu dovoljno upoznati s mogućnostima koje im se pružaju, procesima u koje mogu da se uključe i pravima koja im omogućavaju da budu aktivni građani društva u kom žive.

Zašto je to tako? Da li informacije o pravima koje imaju mladi u procesu donošenja odluka uopšte dolaze do njih? Da li i na koji način institucije, nadležni organi i drugi relevantni akteri informišu mlade i na taj način doprinose unapređenju njihovog položaja?

Uzroci

Veliki problem u manjim sredinama predstavlja nedostatak brige za mlade koji ostaju, a nisu prepoznati od strane lokalne vlasti. Najčešće se ne uključuju u procese i aktivnosti lokalne samouprave te nisu osnaženi da iskazuju svoje mišljenje i doprinose unapređenju svog okruženja. Često mladi koji ostaju u manjim sredinama aktivno učešće vide isključivo kroz pripadnost određenoj partiji. Mladi koji ne žele da se partijski opredele budu izostavljeni iz procesa odlučivanja jer nisu upoznati s načinima na koje mogu da utiču na unapređenje lokalne zajednice. Ovo nas vodi do zaključka da mladi nisu dovoljno edukovani o aktivizmu kao načinu učestvovanja i iskazivanja mišljenja.

Jedan od uzroka nedovoljnog aktivizma mladih, kao i nepostojanja sistemske brige o mladima, možemo tražiti u nedostatku saradnje lokalnih institucija i ustanova, među sobom i s mladima. Posledica neprilagođene komunikacije i povezanosti između institucija/ustanova jeste neprepoznavanje istih od strane mladih, kao relevantnih za pitanja koja su značajna za njih. Ipak, društveni aktivizam i solidarnost jesu prisutni kod mladih, što je bilo naročito primetno tokom vanrednog stanja.

Uključeni u vanrednim okolnostima

U trenutnoj situaciji u kojoj se ceo svet nalazi može se videti sinergetski rad i povezanost institucija, ustanova, mladih i lokalnih zajednica u zajedničkim akcijama pomoći građanima. Mladi se okupljaju, samostalno ili u organizaciji lokalnih institucija ili civilnog društva. Ovako okupljeni, oni zajednički rade na rešavanju aktuelnih problema, kao i poboljšanja uslova i okruženja u kojem se nalaze. Evidentno je da je ovakav vid saradnje neophodan kako bismo odgovorili na izazove. Međutim, mladi ne bi trebalo da budu uključeni samo u vanrednim okolnostima i značaj koji imaju – kao pokretačka snaga društva – za razvoja zajednica u Srbiji ne bi smeo biti sveden samo na takve trenutke. Lokalni i nacionalni akteri moraju da prepoznaju mlade, ne samo kao resurs već i kao aktivne učesnike i pokretače promena.

Ukoliko želimo aktivne građane koji su deo demokratskog društva, mlade koji su informisani i promišljaju, ostaju u Srbiji i bore se za unapređenje zajednica u kojima žive, moramo im ukazati na prava koja imaju, uključiti ih u procese odlučivanja i pružiti prostor da iskažu svoje mišljenje. Kako bismo ovo ostvarili neophodno je da postoji saradnja između institucija/ustanova, organizacija civilnog društva i mladih, kako na lokalnom tako i na nacionalnom nivou. Na osnovu uspešnih primera iz EU i regiona, gde postoji dijalog s mladima, vidimo da je ovakav vid saradnje i uključivanja mladih moguć. Izgleda da nam na kraju preostaje samo pitanje: da li to i želimo?

Milica Borjanić, Milja Zdravković, Krovna organizacija mladih Srbije