Vanzavodske sankcije i mere nisu tako česta pojava u domaćem krivičnom zakonodavstvu, naročito ukoliko ih uporedimo sa brojem kazni zatvora i uslovne osude. Ovakvo stanje bolje rečeno trend postoji već godinama unazad. Međutim, svakako je neophodno reći da se broj vanzavodskih sankcija i mera povećava iz godine u godinu, pa je tako u toku 2020.g. dostigao cifru od 4869 odluka koje su pristigle na izvršenje u Upravu za izvršenje krivičnih sankcija, Ministarstva pravde. Praćenjem statističkih podataka možemo doći do zanimljivih zaključaka. Naime, da je najčešće primenjivana vanzavodska sankcija kazna kućnog zatvora, a najmanje uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom (u 2020.g. je dostavljeno na izvršenje samo 19 odluka na nivou cele države). Negde pri kraju lestvice se nalazi i kazna rada u javnom interesu (oko 1% zastupljenosti u presuđenom kriminalitetu na godišnjem nivou). Izvor: Republički zavod za statistiku (Punoletni učinioci krivičnih dela) i podaci Uprave za izvršenje krivičnih sankcija.
Da bi ove sankcije i mere bile zastupljenije neophodne su promene sistemskog nivoa, zahtevaju edukaciju i znanje o njihovim prednostima, ali i manama, osposobljavanje sistema, odnosno, državnog aparata koji učestvuje u izvršenju.
Ovde ćemo se zadržati na kazni kućnog zatvora (kazni zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje) sa ciljem da istaknemo prednosti njegove primene.
Ovaj način izvršenja kazne zatvora se može primeniti kada je izrečena kazna zatvora u trajanju do godinu dana. Način izvršenja karakteriše individualizovan pristup osuđenom licu. Individualizacija sankcije se može postići poznavanjem ličnosti osuđenog lica, njegovog obrazovanja, zanimanja, zdravstvenih karakteristika (psihički i fizičkih), kriminalne istorije, sredinskih okolnosti, ličnog odnosa prema krivičnom delu i sankciji.
Ovom sankcijom se izbegavaju svi negativni efekti kazne zatvora jer je nivo represivnosti i disciplinovanja manji nego u zatvoru. Osuđeno lice ima mogućnost da bude u svojoj kući gde je već navikao na određeni komfor života i da sačuva svoje porodične i emotivne odnose.
Ukoliko ne postoje ograničena u mogućnosti je da održava socijalne kontakte, da prima posete i ostvaruje komunikaciju sa licima sa kojima je komunicirao i ranije. Pored toga, u mogućnosti je da sačuva i svoje zaposlenje i da tako izdržava sebe i svoju porodicu jer mu može biti dozvoljeno da odlazi na posao.
Ovakav način izvršenja kazne svakako može smanjiti mogućnost za razvoj mentalnih problema. Lica koja borave u zatvorima su neretko stigmatizovana u svojoj sredini a nakon povratka kući i ako dođe do gubitka posla tokom boravka u zatvoru, takvom osuđenom licu je mnogo teže vraćanje u normalne tokove života.
Dakle, iz samo ovih kratko prikazanih karakteristika ove kazne evidentno je da je to povoljniji način izvršenja za osuđeno lice, tako da ne čudi da je opšta javnost često doživljava kao privilegovanu kaznu.
Negativni aspekt primene ove sankcije je neadekvatna procena kome izreći ovakav način izvršenja. Iskustva u evropskim državama al i kod nas pokazuju da ova sankcija nije adekvatna za lica koja su višestruki povratnici, lica koja su zavisnici od opojnih droga, lica koja su boravila više puta u zatvoru, lica kod kojih procenjujemo visok stepen opasnosti po zajednicu ili ako mu ti uslovi omogućavaju da nastavi da vrši krivično delo (npr. prodaja opojnih droga).
Na kraju možemo zaključiti: kazna kućnog zatvora je jeftinija po državni budžet, služi suzbijanju kriminaliteta jer se i njom može kontrolisati ponašanje osuđenog lica, pogodnija je za osuđeno lice u svakom smislu. Potrebno ju je primenjivati umesto kratkotrajnih kazni zatvora ali uvek sa adekvatnijom procenom kom osuđenom licu tu kaznu treba izreći, obazirući se na sve aspekte okolnosti pojedinačnog slučaja.
Aleksandra Spasojević
saradnik-istraživač OdborVA