Podaci Republičkog zavoda za statistiku Srbije[1] ukazuju kroz svoje evidencije da godišnje preko 50% punoletnih učinilaca krivičnih dela bude osuđeno na uslovnu kaznu, što implicira postojanje trenda uslovnog osuđivanja kao najčešćeg načina krivičnog sankcionisanja prestupnika u Srbiji.  Ona predstavlja meru upozorenja uz pretnju kaznom zatvora ukoliko se ne poštuje u toku vremena proveravanja (vremena na koje je izrečena). U domaćem zakonodavstvu se može izreći kao samostalna sankcija, a ukoliko se prekrši uslov ona se zamenjuje kaznom zatvora koja je utvrđena konkretnom presudom.

Kako se njenom primenom evidentno izbegava izvršenje kazne zatvora, kod tih osuđenih lica je prisutan karakterističan doživljaj da nisu ni osuđeni, ili kao da im je oprošteno za učinjeno krivično delo. Kada uzmemo u obzir procenat lica kojima je ona izrečena jednom ili čak više puta i ovakav lični doživljaj, malo je reći da se može razviti stav da se određena krivična dela mogu činiti a da će posledica izostati. Pri tome ovde moramo napomenuti da se uslovna osuda može izreći za krivična dela za koja je zaprećena kazna zatvora do dve godine (čl. 66 KZ), odnosno ona koja se smatraju da su niže društvene opasnosti i kada sud smatra da se njenom primenom može postići svrha kažnjavanja, naravno uzimajući u obzir i druge poznate karakteristike i okolnosti slučaja propisanih čl. 74 KZ. Značajno je istaći da kod nas nije ograničena njena upotreba jasnim pravilima kao u nekim drugim evropskim državama (npr. da ju je moguće izreći prestupniku samo jednom, ili samo primarnim prestupnicima).

Uslovna osuda drži osuđeno lice u pasivnom položaju, odnosno ne daje mu nikakve obaveze i zahteve da bi promenio svoje ponašanje koje ga je dovelo u izvršenje krivičnog dela. Dakle, dovoljno je samo da osuđeno lice čeka da prođe izrečen vremenski period i ne načini novo krivično delo. Međutim, zakonodavac je predvideo i mogućnost da aktivira osuđeno lice dajući mu određene uslove koje treba da ispuni tokom vremena proveravanja (zaštitni nadzor). Na žalost, broj ovih sankcija na godišnjem nivou je zanemarljiv. Podaci Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde pokazuju da je u toku 2020.godinu dostavljeno na izvršenje samo 19 uslovnih osuda sa zaštitnim nadzorom za celu državu. Značajno je istaći da se ova sankcija izvršava pod nadzorom povereničke službe, dok se praćenje osuđenog lica tokom uslovne osude ne prati ni od jednog organa ili službe.

Ispunjavanje obaveza zaštitnog nadzora bi trebalo da spreči ponovno kriminalno ponašanje. Obaveze zaštitnog nadzora su propisane čl. 73 KZ[2], međutim izvršenje pojedinih obaveza u praktičnom smislu je teško izvodljivo u okolnostima života u Srbiji. Obaveza koja se naziva “osposobljavanje učinioca za određeno zanimanje” je moguće da se izvršava u vidu obrazovnog procesa u državnim ustanovama, dok je problem finansiranja zanata kod privatnih preduzetnika što bi bilo korisnije za učinioca kako bi se što pre osposobio da samostalno zarađuje. Pored toga, možemo postaviti pitanje koji procenat učinilaca bi prihvatio da se profesionalno osposobljava ako nema obezbeđene egzistencijalne uslove za život? Pretpostavljamo da je to vrlo malo, a ispunjavanje ove sudske obaveze u takvim uskovima ga može dovesti u egzistencijalnu ugroženost. Obavezu “prihvatanje zaposlenja koje odgovara sposobnostima učinioca” u okolnostima prisutne visoke nezaposlenosti je praktično nemoguće izvršiti. Pored toga, svaki poslodavac može da ima negativno mišljenje kada dobije informaciju da se radi o osuđenom licu, ili da ne prihvati da ga zaposli čime se on dodatno stigmatizuje i smanjuje mu se mogućnost za zaposlenje. Dakle, sistemski nije obezbeđeno da postoje ustanove koje moraju da zapošljavaju lica osuđena na ovu sankciju uzimajući u obzir da spadaju u marginalizovanu i posebno osetljivu kategoriju. Dalje, obaveza “posećivanje određenih profesionalnih i drugih savetovališta ili ustanova i postupanje po njihovim uputstvima” je problematična za izvršenje zbog nedovoljnog broja i dostupnosti ustanova u kojima bi se izvršavala. One se najčešće nalaze u većim gradskim centrima i pri odeljenjima psihijatrije opštih bolnica ili psihijatrijskih ustanova. Zakonom nije regulisano da tu uslugu mogu da pružaju nevladine organizacije koje bi bile licencirane za to, što bi olakšalo izvršenje i povećalo kvalitet izvršenja.

Analizirajući realnu mogućnost izvršenja ovih obaveza zaštitnog nadzora možemo na samom kraju i dati opravdanje zašto se sud retko kada usudi da ovu sankciju izrekne učiniocu krivičnog dela. Ipak, moramo biti svesni postojanja njenih prednosti po osuđeno lice i mogućeg uticaja na smanjenje recidivizma kod konkretnog učinioca. Dakle, da bi ova sankcija bila zastupljenija u domaćoj pravosudnoj praksi potrebno je izaći iz rutinskog opredeljenja na uslovnu osudu, spoznati prednosti zaštitnog nadzora sa jedne strane, a sa druge strane izvršiti promene sistemskog nivoa i osposobljavanje državnog aparata koji učestvuje u ovoj vrsti izvršenja.

Aleksandra Spasojević, OdborVA