Nakon što je Fondacija Tijana Jurić u oktobru prošle godine prikupila 158.560 potpisa građana za uvođenje kazne doživotnog zatvora za najteže oblike teških krivičnih dela kakva su ubistva dece, država, šest meseci kasnije, nije načinila konkretan potez. Predlog još uvek nije ušao u skupštinsku proceduru, zbog čega je osnivač fondacije, Igor Jurić, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, premijerki Ani Brnabić i predsednici Narodne Skupštine Srbije, Maji Gojković, uputio otvoreno pismo.

Poštovani,

Obraćam Vam se lično, verujući da snagom autoriteta možete učiniti ono što je 158.560 ljudi svojim potpisom zatražilo pre šest meseci putem građanske inicijative – uvođenje kazne doživotnog zatvora za ubice dece.

Ukoliko zaista verujemo u to da su deca naše najveće blago, a ne da je to tek puka floskula – dužni smo da učinimo sve kako bi to blago odrastalo i stasavalo bezbrižno i kako bi nas kao bolji ljudi od nas sutra nasledili, a to, verujem, mogu samo ukoliko se zajedno potrudimo da više nikada ni jedno dete u Srbiji ne strada od monstruma, odnosno, da pošaljemo jasnu i nedvosmilenu poruku da Republika Srbija prema takvim, najgnusnijim zločinima, neće imati trunke tolerancije, naprotiv. Ubistvo deteta smatraće se najtežim zločinom, što i jeste, i biće sankcionisamo jedinom mogućom kaznom – doživotnim zatvorom.

Godinama se borim sa vetrenjačama pokušavajući da probudim svest i savest nadležnih u državi, ali često, osim deklarativne podrške i navodnog razumevanja, nailazim na zid. I danas sam pred zidom koji je nemoguće srušiti ili napraviti taj prolaz u njemu koji će omogućiti da dođemo do pravde primerene zločinu, pravde u skladu sa evropskim i svetskim stanardima, pravde u skladu sa Božijim i ljudskim načelima – kazne doživotnog zatvora za ubice dece. Možda nekome zvuči rogobatno, pregrubo pa čak i nehumano, ali zapitajmo se samo kakvim bi se to ljudima i za kakve zločine sudilo po ovom zakonu i čvrsto verujem da niko ne bi imao zadršku da ga podrži, jer i doživotni zatvor je život, za razliku od njihovih žrtava, neše dece, kojima su to pravo oduzeli.

Ovo nije moj lični rat niti moja lična pravda, ja sam izgubio ono najvrednije što sam imao, moju Tijanu nažalost ništa vratiti ne može, ali jeste moja misija i borba da ni jedan roditelj u Srbiji više ne zaplače nad grobom svog ubijenog deteta, a to će se postići upravo ovom “drakonskom” a zapravo jedinom svrsishodnom kaznom za monstrume, jer, nemojmo se lagati – nikako se drugačije osim monstruma takve osobe ne mogu nazvati.

Nažalost, tih 158.560 potpisa i još nebrojeno puta više njih koji su je podržali ne potpisavši – čini se da već mesecima nikome ništa ne znače. Ako se za decu ne borimo, uzalud nam borba za bilo šta drugo! Ako njihovi životi nisu najvažniji, čiji su onda.

Ponavljam, ovo nije moja borba već moja inicijativa za zajedničkom borbom protiv pošasti koja je uzela maha i kojoj se mora stati na put najodlučnijom merom – kaznom doživotnog zatvora. Alternativa, verujte, ne postoji, jer bi to značilo da postoji i alternativa za izgubljeni život deteta, a nema je i ne sme je biti. Kao što rekoh na početku time ću i završiti – obraćam Vam se lično jer verujem da možete učiniti sve da 125.500 potpisa neko ko je za to nadležan shvati krajnje ozbiljno, i učini da ne budu tek puki vapaj niz vetar, dok novinske stubce pune vesti o stradanju dece.

Zadnji je čas, jer reč je o pošasti koja je uzela maha toliko da se već pretvorila u uobičajenu vest i statistiku. U nadi na ćete razumeti ovaj ljudski vapaj i učiniti sve da pokrenete ministre i poslanike dok zaista ne bude prekasno.

Igor Jurić

17.04.2018.